Slobodan Bjelogrlic

Danilo Marić

Слободан Бјелогрлић

ТЕШAН ПОДРУГОВИЋ – живот

Rista Vukanović - Guslar, Narodni muzej u Beogradu

DISCLAIMER AND COPYRIGHT. The text presented here is intended for NONCOMMERCIAL USE and for the benefit of those who are not able to obtain the printed version.

BILJEŠKE O PISCU

Slobodan Bjelogrlić je rođen 8. XI 1943. godine u selu Lipniku, opština Gacko.

Završio je Pedagošku akademiju u Dubrovniku 1972., grupa srpskohrvatski jezik i književnost. Zapošljava se u Zenici i nastavlja studije u Beogradu, gdje je diplomirao 1983., grupa srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti.

Iz osnovne škole u Zenici prelazi na rad u srednju školu kao profesor srpskohrvatskog jezika. Uz rad nastavlja svoje doškolovavanje i upisuje postdiplomske studije u Zagrebu i završava ih 1991. godine, i dobija zvanje magistra.

Rat prekida njegovo dalje školovanje, sa porodicom iz Zenice odlazi u svoje rodno Gacko. Radi u gimnaziji „Pero Slijepčević“ i piše doktorski rad koji završava i predaje ga komisiji koja ga prihvata i potrebno je bilo samo da ga odbrani.

Međutim, teška bolest ga sprječava da to učini. Preminuo je 14. XII 2006.

Posthumno je objavljen njegov doktorski rad pod nazivom Vukovi pjevači u Bosni i Hercegovini. Objavio je i magistarski rad pod naslovom Kosovska bitka u magiji srpske epske narodne poetike.

U posljednje tri godine života uspio je da napiše Gramatiku srpskog jezika za gimnaziju i srednje škole, koja je objavljena 2005. godine.

Iz knjige Vukovi pjevači iz BiH

А 1. ТЕШAН ПОДРУГОВИЋ – живот

Вук Стефановић Карацић (33) наводи да је Подруговић родом из Херцеговине, из села Казанаца, у Гацку. Каже да је понајприје био трговац, а пошто уби некаквог Турчина, у самоодбрани, затвори своју кућу па оде у хајдуке, те такав, као хајдук, 1807. године, побјегне у Србију.

Он се по оцу звао Гавриловић, а Подруговићем, или Подругом, прозвали су га што је био врло велик "по другог човека". Вук наводи како га је у почетку 1815. сусрео у Срему, у Карловцима, и то у највећем сиромаштву "како у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се храни. "Дознавши да Подруговић зна пуно пјесама напамет, Вук ће му дати "на дан колико му треба да може живети", те поче од њега пјесме слушати и биљежити. Тако, пошто Вук од њега готово све пјесме записа, које му је овај казивао, сједе с њим "на кола" и одведе га у манастир Шишатовац, очекујући да ће ту, код архимандрита Лукијана Мушицког, имати "господски квартир и сваку другу згоду и потребу". Тако би Вук могао у миру записивати све пјесме које би му Подруговић казивао. Но, негдје испред Васкрса у Србији се подиже буна против Турака и "њему као да уђе сто шиљака под кожу", те га муком задржа, тада око "Васкрсенија", па преписа неке од оних пјесама што му их је овај на путу ка Карловцима, на колима, казивао. Затим ће га Вук, одмах по Васкрсу, сјести "на кола" и одвести у Митровицу, одакле ће Подруговић прећи у Србију "да се поново бије с Турцима". Пошто се негдје с јесени Срби умире с Турцима, Подруговић ће опет у Босну, гдје ће саставити "неколико коња" и намјестити се негдје у Сребреничкој нахији, као кириџија.

Ускоро потом испребијају га неки Турци, те Подруговић умире од убоја. кад је од њега Вук записивао пјесме, каже да можда није био старији од четрдесет година. Надаље, Вук наводи за Подруговића да је био паметан, и као хајдук, поштен човјек. Био је шаљив и весео приповједач, али се скоро никада није смијао, онако намрштен.

Вук закључује да "никога до данас нисам нашао да онако песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао него само казивао) песме разумевао и осећао и мислио је шта говори". Уз то, Вук каже да је Подруговић знао још најмање сто јуначких пјесама онако добрих какве је од њега записао, а о Мијату харамбаши самом најмање петнаест, које му је братучед Обрад Томић иза себе покојног оставио, својом руком записавши, а који је Подруговића још отприје познавао.

Закључно, Вук каже: "Премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (...) био први и једини између свију које сам ја за ових десет година налазио и слушао".

Касније ће Владан Недић (34) допунити ову Вукову биографију о Тешану Подруговићу тако што ће прво почети од писма Стефана Живковића - Телемака Вуку, од 1907, одакле сазнајемо како се у јесен 1916, Подруговић прочуо као познати хајдук у Босни, сав у злату, по причању Подруговићевих другова.

Потом ћемо од Андра Гавриловића, који се послужио несређеним биљешкама Јанка Шафарика, из којих, и као таквих, сазнати поближе како је Подруговић отишао у хајдуке. Наиме, пошто Турци насрнуше на једну дјевојку из његове задруге, Подруговић уби једног од насилника, а други утекоше, те се он одметну у хајдуке негдје у двадесет и петој години, око 1800. године. Даље сазнајемо да, иако чувен хајдук, никада није био себичан, већ плијен дијалио са дружином и никада није хтио бити харамбаша. Шафарик само износи податке о Подруговићу о времену између 1807. у 1813. године. Дакле, видимо вријеме у коме је учествовао У Првом српском устанку, посебно у бојевима на Дрини и овдје сазнајемо, као и од Вука, да је Подруговић био веома поштен, веома озбиљан и ћутљив углавном, а био велики јунак, али скроман као човјек. Није подносио неправду, па није једном отрпио неправду коју му учини буљубаша Јоксим, те, да га не би убио, радије напусти дрински логор и то још прије слома Устанка, и пређе у Срем.

Подруговићеву погибију Шафарикове биљешке описују потпу-није него што то чини Вук. Наиме, тако сазнајемо да је Подруговић негдје у Босанској крајини, гдје проводи неко вријеме тражећи себи посла, претходно напустивши војничку службу, убио с неким људима бега Омаревића, па се морао поново отиснути у хајдуке. За њим су дуго слате потјере, а када се ствар унеколико заборавила, он науми да се поново врати у Србију, те се помијеша „међу неке кириџије и мирно прође добар дио пута". Али, на једном преноћишту спорјечка се са неким Турцима и, убивши неколицину, и сам доби ране. Покуша утећи, али га Турци сустигоше, а он, немајући код себе више фишека, настави се бранити голим камењем, узмицајући, али, задобивши од куршума још двије ране, склони се у планину. Пошто га нападачи престаше гонити, он, тешко израњаван, сиђе у село, гдје је послије неколико дана, подлегао ранама, око 1820. године.

• Трагом још неких извора, понајвише и у самим Подруговићевим пјесмама или у једној

његовој приповијетки, можемо сазнати,на примјер, у пјесми „Ришћанин хаџија и Лимун трговац" да се | Подруговић, као трговац кретао између Гацка и Билеће, око билећких Корита. Надаље, из подруговићеве пјесме „Женидба Ђурђа Смеде-| ревца" и из његове приповијетке „Међедовић", можемо извести закључке да је ишао по со у Дубровник, и тако, тргујући, понекад ■ силазио до Приморја. Такође, у пјесми „Новак и Радивоје продају Грујицу", као и у већ спомињаној пјесми „Ришћанин хаџија и Лимун I трговац" наићи ћемо на спомињање Романије и Гласинца, па можемо и | закључити да је и тамо хајдуковао. То потврђује и Сима Милутиновић у својој „Сербијанки", макар спорадично „полустихом", кад говори о хајдуку Јовану Демиру, при томе поменувши и Тешана.

Тако бива извјесно да је Подруговић прије 1807. хајдуковао „можда баш око Новакове Стијене". Но, најаутентичније податке о Тешану дао је Сима | Милутиновић кад је, опет у својој „Сербијанки", у којој је, описујући бој на Дубљу, 1815. године, у коме су се борили, истакао да је, чим отпоче бој, Подруговић први прескочио турско утврђење и заједно са | осталим устаницима нанио тежак пораз Турцима. Многи од њих ; осташе мртви у својим шанчевима, а оне који се разбјежаше Подруговић је скидао „зрном са храста", при чему је Тешан био међу онима који су Ибрахим - пашу, турског заповједника војске, ухватили и одвели под чадор Милошу Обреновићу.

1. Подруговићева неисторијска пјесма „Наход Симеун"

Једина пјесма коју је Вук записао од Тешана Подруговића као неисторијску, и уврстио је у своју Збирку епских народних пјесама, јесте пјесма „Наход Симеун" (35) У пјесми лако уочавамо тзв. „едиповски комплекс", тј. тему инцеста (син и мајка се због непрепознавања „обљубљују"). Иначе, • тема пјесме је типично хагиографска, „у блиској вези са средњовје-ковном легендом о св. Павлу Кесаријском". По свој прилици Тешан је ову легенду морао чути од „слијепих пјевача", али је ову хагиографску легенду пренио на тло друге територије, на тло српских епских народних пјесама - Дунав и Будим. При томе је наш пјесник, без устручавања, преобразио кодекс побож-ног списа те, приказавши тјелесну жудњу будимске краљице према сину - незнанцу, искочио у свјетовно, овоземаљско, бокачевско.

Светозар Кољевић (36) ће коментарисати разлике између анонимне верзије ове пјесме („Опет Наход - Симеун") и Подруговићеве динамичније, концизније, знатно већих конотативних видика, одсјаја. Јер, ако упоредимо анонимну пјесму „Наход - Сименун", видјећемо да „рани царе у Јању девојку", не даје је никоме, већ је узима себи насилно, па родише „мушко чедо", и будући да га мајка не могаше „његовати", опреми га и баци мору заливеног, у „олово тешко", незграпно, неемотивно, скоро равнодушно, па чисто као фраза - („Ранитељ је како и родитељ!). Патријај Саво, отхранивши "нахоче", па овај дође баш у "Јања град", гдје се цар бјеше "преставио", а и удовица - царица злаћаном јабуком, између шездесет делија, обиљежи баш свог сина - незнанца, с којим се вјенчава. Убрзо, из синових "књига и кошуља" сазнаје праву, трагичну истину. Потом, "патријај Саво" одржа предику Симеуну, неспретно и људски и пјеснички - ("Није шала своја стара мајка"), налазећи, опет, и непоетично и пјеснички недраматично рјешење о зазиђивању у сазидану кулу од камена, након чега ће се Симеун "представити" и, потом, посветити.

Подруговић, пак, казивао је људски, животније, драматичније, истичући судбоносније Симеунов етички преступ, посрнуће, магбе-товски: "Оно што је учињено, не може бити неучињено". Јер, овај неспретни и несретни стицај околности показује и немоћ и понестајање људске ријечи пред кобно учињеним дјелом - ("Симеуну врло мучно било / скочи Симо на ноге лагане / уставља га госпођа краљица'/ Симеун се неће устављати ...). И, без обзира што га је "вино преварило", те је "обљубио" своју рођену мајку, не знајући своју тајну рођења, снагу Подруговићеве исповијести осјећа читалац у продуженој свијести, у саосјећању са неким што остаде и без мајке, и без савјести, и без етике, и без ријечи, која "на почетку бјеше", по Библији - ("Не питај ме, оче Игумане!"). Затим ће стари калуђер, чувши од Симеуна ову страшну истину, такође без ријечи отворивши (... "тавницу проклету / ђе но лежи вода до кољена / и по води гује и јакрепи"), гдје ће овај за своје сагрешење бити пуних девет година, а у задњим реченицама спознања - ("Симо сједи за столом златнијем / у рукама држи јеванђеље"), као узрок сагрешењу, помало аналогно оном "сину разметноме".

Радосав Меденица (37) ће апострофирати двије супротности: Симеуна, смјерног и етички зрелог младића, који ће се покајати чим се расвијести од вина, послије проведене ноћи с краљицом, на једној страни, и краљице, похотљиве жене, на другој страни, чак и цинично директне - ("Скидај руке, незнани катано / ваља теби ноћити с краљицом / и обљубит будимску краљицу).

Тако можемо, на крају, закључити да се наш Подруговић, сиромах и хајдук, никако није могао или хтио заносити "некаквим светачким маштањима" и да је, тако, од ове светачке легенде у његовој визији, датој у овој пјесми, остало сасвим мало.

Prezentirani tekst objavljujemo sa iskrenim nadanjem da ćete ga koristiti u svrhe koje ne mogu biti komercijalne. Očekujemo da ćete isti na ovoj stranici koristiti za čitanje u cilju vaseg ličnog obrazovanja, te da tekst nećete štampati na papir ili umnožavati i na bilo koji drugi način čineći ga za nekomercijalne svrhe dostupnim drugima.

Ova stranica ne ostvaruje zaradu-profit. Svi objavljeni tekstovi su radi budućeg naučnog istraživanja i obrazovanja posjetilaca. U te namjere vi ste dobrodošli. Istovremeno u koliko želite materijal sa ove stranice koristiti u bilo šta drugo, dužni ste od vlasnika autorskog prava zatražiti odobrenje. Činjenica da je tekst objavljen na ovoj stranici ne daje vam pravo da sa njim raspolažete po vlastitom nahodjenju. U vezi sa tim ne snosimo nikakve posljedice uzrokovane vašim činjenjem.

Уважени поштваоци личности и дјела нашег драгог колеге Слободана Бјелогрлића, Поштована и ожалошћена породицо, Драги моји земљаци - Херцеговци,

Са искреним осјећањем бола и дубоким пијететом, примио сам обавезу, да вечерас говорим о књизи Вукови пјевачи из Босне и Херцеговине, која је и била у основи предмет докторске дисертације колеге Слободана, а која је требало да се одбрани на Филозофском факултету у Косовској Митровици пред , већ именованом Комисијом, у саставу : академик Љубомир Зуковић, редовни професор Универзитета, др Вукашин Баћовић, редовни професор Универзитета, др Милорад Јеврић, редовни професор Универзитета .

Пошто ће сви који желе имати прилику да се упознају са садржајем књиге, ја Вас, поштовани присутни, нећу предуго замарати , нити ћу, пак, исцрпније говорити о структури и садржају дјела о коме је ријеч, него ћу се о суштинским питањима позабавити, дати синтезу књиге са извјесним теоријско-методолошким освртима.

Уважени пријатељи и поштоване колеге, одавно је изречена и опште прихваћена мисао за сваку књигу : Ако књига својом садржином није за дужи вијек и намјену, она ће кратко трајати, односно кратко ће се читати и користити; и обрнуто: ако књига оправдава своје постојање, она ће се дуго користити - односно шири круг читалаца ће је користити као инспиративно дјело, са свим стручним и научним атрибутима.

Ја мислим и тврдим да, пред собом имамо књигу која завређује дужну пажњу, књигу коју же обилно користити многе генерације, како ми, у одмаклим годинама живота и рада, тако и генерације које су иза нас.

То би за нас, просвјетне раднике, значило да је ријеч о књизи која ће сигурно бити од драгоцјене вриједности за студенте, ученике филолошких смјерова, као и све љубитеље писане ријечи, а посебно за истраживаче наше културне баштине у свој нераскидивој повезаности од како се говори и пише српским језиком и од како постоји наш род.

Књига је својим насловом специфична и свеобухватна. У њеном првом дијелу говори се о методологији рада, о теоријском и историјском оквиру дате тезе, наговјештавајући улогу даровитих сарадника Вука Караџића, како то ми кажемо, Вукових пјевача и казивача, који су у нашој наци средином двадестог вијека, посматрани већ као индивидуални ствараоци у умјетничком обликовању, епских народних пјесама, као круне усмене књижевне баштине српског народа. Као даровити проучавалац, а својом генезом из колијевке најбољих српских пјевача-пјесника и казивача, наш Слобо је, првенствено обрадио Вуково схватање разлике између пјевача преносиоца и пјевача - пјесника ствараоца, тј.између пјевача и казивача народног епског пјесништва.

Будући да већ постоје значајне студије о овој тематици, докторант је одмах систематизовао и проучио њихове опште и суштинске ставове, а потом,најозбиљнијим присупом пришао својеврсној цјеловитости, продубљивању свих аспеката тезе и тиме обухватније сагледао и репрезентатовао поетичка, теоријска и историјска начела Вукових пјевача о којима је ријеч, односно о њиховој поезији.

А како би другачије и било: овај наш докторант је својом мишљу и мисаоним поднебљем, које је само Бог могао подарити овом крају, крају који је изњедрио мноштво великих дјела на најљепшем, најчистијем, најразноврснијем и најчитанијем говорном нарјечју, прелијепом херцеговачком дијалекту, дијалекту на коме су написана најљепша дјела непролазне људске вриједности.

Знамо, успут речено, овдје близу нас, у Казанцима, стасао је самоуки човјек Тешан Гавриловић, познат, у литератури, више, као Подруговић, који је обиљежио златно доба нашег епског пјесништва, а исто тако, недалеко од нас и недалеко од самог Тешана, слично њему, у процвату хајдучије, херцеговачки љути крш и његова посна земља, подарили су нам Старца Милију,Хајдука Стојана, Старца Рашка, а мало даље, наспрам њих, ту око Дрине воде, Бог је подарио, слијепог, али продухвљеног и далековидовитог Филипа Фишњића, коме се диве поколења ученог свијета.

Наш уважени колега, нажалост нашу, већ почивши, био се прихватио посла са циљем да, на најуспјешнији начин, продуби, продухови знања из класичне редакције оних стварааца које је знаменити Вук најбоље цијенио. Осврћући се, на већ познате ставове, које су утемељили Вук Караџић, а потом најревноснији истраћивачи, као што су Владан Недиж, Светозар Матић, Видо Латковић, Јован Деретић, Љубомир Зуковић и други наши научници,осврнуо се на европски углед српске усмене баштине, период осамнаестог и прве половине деветнастог вијека. Да и сада поменемо :ово је вријеме када је сав учени свијет Европе, високо вредновао српску народну поезију, како епску, тако баладу и лирску . Добро је познао са каквим заносом су о овим творевинама говорили Герхард Геземан Гете, Вилхелм Герхард, Јакоб Грим, Пушкин и бројни други великани оног доба.

Српски народ има најљепшу усмену ријеч. Има најљепшу усмену поезију. Зато ја вјерујем, да и неки други словенски, а поготово несловенски народи, имају велики комплекс што то нема, па зато им и треба да узимају наше, доказујужи да је то њихово и сл. Па опет,има их који говоре да ми немамо епа. Истина, немамо епа, као што је Илијада или Одисеја, као што је еп о Нибелунзима, као што је Рамајана или Махабхарата, као што је пјесма о краљу Налу и сл. Али, зато имаМО ПОЕЗИЈУ Пјесму над пјесмама који немају ни много бројнији ни већи народи. Трагом тих увјерења, наш колега Слободан је до танчина расвијетлио овај поетски народни феномен, а посебно свјетлод Вуковог сакупљачког подзхвата, чијим заслугама су обједињени ове пјесничке умотворине, које, једном ријечју, спој поетског, историјског и антологијског пјесништва.

Тако је, каже се, на почетку постављеног ц