EKSPLOATACIJA UGLJA U GACKU  DO SREDINE ŠEZDESETIH GODINA 20. VEKA

Razvoj rudarstva u Hercegovini, bez preterivanja može se reći da je novijeg datuma. Ako se izuzme eksploatacija kamena, peska i šljunka za potrebe svih oblika građevinskih radova, onda se može reći da je sa austrougarskom okupacijom počela i rudarska aktivnost u Hercegovini (u užem smislu, tj. deo Hercegove zemlje ili vojvodstva Sv. Save, a koji se nalazi u sastavu današnje Bosne i Hercegovine). Rudarska aktivnost počela je sa ugljem u Mostaru, Gacku, Livnu i Duvnu, a posle Prvog svetskog rata, nastavila se u manjem obimu na boksitu (okolina Mostara) i asfaltu kod Vrgorca.

Posle Drugog svetskog rata intenzivira se eksploatacija boksita i uglja. Ova druga sirovina (ugalj), u drugoj polovini 20. veka dobija izvanredan ekonomski značaj, naročito ležište u Gatačkom polju, koje je postalo jedno od vodećih energetskih potencijala u Republici Srpskoj pa i šire.

Gatačko polje predstavlja jednu veoma lepu ravnicu, koja se u proletnjim mesecima šareni od raznobojnog cveća, u letnjim mesecima nju krase mnogobrojni naviljci (mali plastovi) sena, u jesenjem periodu mestimično je ukrašeno vodenim plavetnilom (od poplava), u zimskom mnogobrojim pticama pridošlim sa dalekog severa da prezime na ovim prostorima koji  su bili pravi raj za mnoge lovce.

Na obodu  ovog  čarobnog Polja (podrazumeva se samo ravničarski deo kroz koji protiču reke Mušnica i Gračanica) nalaze se naselja  kao što su: Nadanići, Rudo polje, Gračanica (Mala i Velika), Gacko središte Opšine, Lazarići, Vrbica, Avtovac, Mulja, Samobor, Gareva, Dobrelji, Dulići, Danići, Stepen, Međuljići, Gradac, Bašići (tri zadnja pripadaju Kuli Fazlagića) i Srđevići.

Na  severoistočnom obodu, pored mnogobrojnih izvora i pećina bogatih vodom, na više mesta nalaze se izdanci uglja. Temelji mnogih zgrada u Gacku ukopani su u ili na uglju. To je bitan faktor koji je omogućio prve početke eksploatacije ovog energenta, a ono se vezuje za pretposljednju deceniju 19. veka.

Kao što je poznato, na Berlinskom kongresu (1878. god.) odlučeno je da Austrougraska okupira BiH u cilju smirivanja hercegovačkog ustanka podignutog 1875. god. protiv otomanske vlasti. Istovremeno odlučeno je da se Hercegovina podeli, pri čemu je veliki deo istočne Hercegovine pripojen  Crnoj Gori (kao poklon knjazu Nikoli što je razoružao hercegovačke ustanike)...

Uspostavljanjem sopstvene vlasti, Austrougraska je odmah započela sa odgovarajućim promenama ne samo u organizaciji vlasti, već i u ekonomskim odnosima i odnosima  novih podanika prema vlasti.

Započete su veoma krupne promene u investicionoj izgradnji  (kako se to danas kaže): građeni su putevi, izgrađena je lučna brana sa vodenom akumulacijom, koja je bila u direktnoj vezi sa melioracionim radovima u Gatačkom polju, zatim izgradnja Poljoprivredne stanice i mnogih javnih zgrada, vodovoda, kanalizacije itd.

Tada Gacko postaje moderno gradsko naselje. Kako je bilo relativno dosta vojske, žandarmerije,  policije i činovnika državne uprave (Sresko načelstvo, Sud, Pošta, Poljoprivredna       stanica itd), a u to vreme zime u Gacku su bile veoma oštre, duge i sa dosta snega, što je pored drugih razloga, prinudilo austrougarske vlasti da, pored ogrevnih drva, potraže  i druge izvore energije.

Tokom izgradnje Poljoprivredne stanice, utvrđeno je da se na njenom severnom delu, a ispod puta Gacko - Čemerno, u temeljima zgrada, nalazi ugalj. Nova vlast je odmah odlučila da počne i sa vađenjem   tog energenta za svoje potrebe. Međutim, prva saznanja o postojanju uglja u Gatačkom polju vezuju se za 1880. godinu (Mojsisovics et al, 1880, po podacima ovih autora vidi se da je austro-ugarska vojska već ranije registrovala postojanje uglja u rečnim koritima Mušnice i Gračanice).

                                 Lokacija bivšeg rudnika "Vrbica" oko 1980. godine

Ubrzo po   otkrivanju postojanja uglja, počinje i njegova eksploatacija. Ona je bila sezonskog karaktera i kao takva trajala je sve do 1948. god. Kasnije, neposredno pred Drugi  svetski rat, ispred kuće Rista Miloševića, odnosno iza kuće Dilića, iza kuće Kekića  (oko 300 m od glavne ulice prema Polju), takođe, započinje vađenje uglja. Ova  eksploatacija je bila malog obima i ubrzo je prekinuta. Istovremeno, otvoren  je  još jedan kop, ovog puta na zapadnom izlazu iz Gacka prema Nevesinju, nekoliko stotina metara iza kuća Galavića (zvanično su se prezivali Zvizdići). Ovaj kop lokalno stanovništvo je nazivalo "GARBUNIŠTE", što je deformisana latinska  reč  carbo, carbonis, odnosno francuski charbon što znači ugalj, ili kako ga je lokalno stanovništvo zvalo "garbun", te otud naziv "Garbunište".

Na žalost ovaj kop je obeležen  tužnom i tragičnom  sudbinom gatačkih Srba.  Umesto da njegov ugalj greje, u hladnim zimskim danima, stanovnike Gacka, 1941. god. postalo je mesto gde su mnogobrojne žrtve ustaških zverstava bile jednostavno bez ikavog znaka i belega zatrpavane posle masakra koji se odvijao u zgradi sudskog zatvora. Ta zgrada danas ne postoji, a nalazila se neposredno iza zgrade Suda. U prostorijama tog zatvora (jer je postojao još jedan zatvor) srpske žrtve su najsvirepije    usmrćivane. Špic od krampa (budaka) završavao je  u  glavi ili leđima žrtve, dok su drvenim  maljem glave razbijane još dok su se mučenici kretali kroz hodnike prema zatvorskim prostorijama.

Zidovi hodnika i zatvoreničkih soba bili su uprskani ljudskom krvlju i komadima mozga... Srećom "Garbunište" nije postalo rudnik, ali njegovi tragovi postoje i danas pa bi ih trebalo sačuvati kao spomenik, koji  bi večno opominjao da se slični  zločin   više nikada ne dogodi.

Dva od četiri pomenuta kopa delimično su bila aktivna  i u prvim godinama Drugog svetskog rata, kada su pojedinci, vlasnici zemljišta, vadili   ugalj i prodavali ga građanima Gacka ili ga isporučivali Italijanima, koji su krajem 1941. god. kontrolisali upravu u Gacku, iako je formalno NDH imala vlast.

Primitivna i sezonska eksploatacija uglja nastavila   se i posle Drugog svetskog rata - sve do 1948. god. Pa ipak, tačan datum početka najranije eksploatacije, autoru ovog rada, nije poznat. Možda bi se negde u arhivama Sarajeva ili Beča i takav podatak mogao pronaći, što ovog puta nije moglo da se uradi.

Zanimljiva je  jedna druga informacija, o kojoj bi se odgovarajući dokumenat, verovatno, mogao pronaći u arhivama Zemaljskog muzeja u Sarajevu ili   možda  u Prirodnjačkom   muzeju  u Beču, a odnosi se na jednu lobanju primata, koja je, već u prvim počecima eksploatacije na kopu kod Poljoprivredne    stanice, pronađena i odmah odatle odnesena u Beč tako da njena dalja sudbina nije poznata. Ostao je samo taj podatak u usmenim saopštenjima starijih istraživača   koju su o tome govorili mlađim kolegama.

Postoji još jedan interesantan detalj, vezan za gatačke ugljenokope. Naime, kuća  autora ovih redova, imala je  podrumski  deo u kome se nalazio ugostiteljski objekat (krčma) i iznad dva sprata. Na prvom spratu stanovao je potpisani sa majkom, bratom i sestrom, dok je drugi sprat koristio sa svojom porodicom Pero Andrijašević. Zima 1941/1942. god. u Gacku je bila veoma oštra. U jednoj od soba na drugom spratu, smestio se italijanski oficir (koliko sećanje služi bio je major).

Soba je imala jedan prozor, koji je gledao na ulicu i vrata kroz koja se izlazilo na balkon na istoj strani kuće gde je bio i prozor. Soba se zagrejavala jednom tučanom peći na ugalj i drva. Oficir je imao svog slugu-vojnika (posilni), koji se brinuo o snabdevanju ogrevom kao i svim drugim potrebama svog pretpostavljenog.

Jedne noći, dotični oficir, došao je kasno na spavanje u prilično alkoholisanom stanju. Po svemu sudeći, pošto je napolju bilo veoma hladno, on je napunio peć ugljem. Kako su bili zatvoreni prozor i balkonska vrata, a on "zagrejan" alkoholom, brzo je zaspao. Osvanuo je suncem okupan, hladan zimski dan. Major se nije pojavljivao. Došli su iz njegove komande da provere zašto kasni. Ušli su u njegovu sobu i  u krevetu našli njegovo beživotno telo, a u sobi se osećao neprijatan miris.

Usledila su mnogobrojna saslušavanja i proveravanja. Nije bilo nikakve represije, jer je bilo očigledno de se ugušio  od ugljen-monoksida, što je potvrđeno pregledom koji  su uradili italijasnki lekari i drugi istražni organi.

U stvari, šta se desilo? Peć je bila dobro napunjena ugljem, koji se nije dovoljno razgoreo, već je vatra tinjala, a kako peć nije "dihtovala", u zatvorenu prostoriju, deo gasova od sagorevanja uglja, širio se po sobi, u kojoj je nesrećni major dubokim snom  spavao. Jednostavno, on se otrovao, a da ništa nije oseto. Eto, to su neke žalosne priče vezane za gatačke ugljenokope...

FELJTON - Iz istorije našeg rudarstva (2) - Autor - Radule POPOVIĆ

Mnogo više  ima   vedrijih i uspešnih dogadjaja, koji su  omogućili  razvoj kakav danas ima ne samo Rudnik već i celokupno stanovništvo gatačke opštine pa i šire. Kao što je pomenuto primitivna eksploatacija uglja u Gacku počela je krajem 19. veka,  prekinuta tokom Prvog svetskog  rata, nastavljena između dva svetska rata i trajala do 1943. god. kada je Italija kapitulirala. Ubrzo posle oslobodjenja Gacka, 1. septembra 1944. godine, proizvodnja se obnavlja u sličnom maniru kako je to bilo i za vreme austougarske okupacije.

Direkcija Rudnika uglja Vrbica Gacko 1960.g.

Izvadjeni ugalj, lokalno stanovništvo koristi kao ogrev. To je  sezonska proizvodnja (počinjala bi u avgustu i završavala se u oktobru). Ona je bila veoma neorganizovana i nije   vađeno  više  od nekoloko stotina tona godišnje. Ali, 1949. god. u Gacko stiže jedna stara lokomobila, koja se montira u selu Vrbica, na sredokraći puta Gacko - Avtovac.

Istovremeno donosi se odluka  da se otvori i rudnik uglja u neposrednoj blizini kako bi ta lokomobila imala pogonsku energiju za proizvodnju struje. Otvaranjem  ovog kopa  ostali se zatvaraju. Ovim aktivnostima otpočinje organizovanija proizvodnja uglja.

Gacko prvi put u svojoj istoriji dobija električnu energiju. Osvetljene su ulice. Državne ustanove dobijaju električno osvetljenje i retki pojedinci u svojim domovima. Lokomobila je radila samo u večernjim satima i bila je zaista   od  neprocenjivog značaja.

Na  zalost nije dugo radila, jer  se  često kvarila i postala je samo teret za Opštinu. U novootvorenom kopu  proizvodnja uglja naglo pada,  jer  služi  samo kao ogrev za lokalne potrebe. Način rada   je i dalje primitivan i većim delom odvija se samo u toku sezone kada se spremao ogrev za zimski period. Tada Rudnik uglja "Vrbica" ulazi u sastav Zamljoradničke zadruge u Avtovcu, a Nikola Bjelogrlić postaje njegov upravnik.

Inače prvi rukovodilac Rudnika, dok je radila lokomobila, bio je Hmelaš Tonko, tehničar (verovatno građevinski). Posle njega Rudnikom rukovodi jedno vreme Stojan Subotić, nasleđuje ga već pomenuti Nikola Bjelogrlić, a ovog Obren Govedarica kada je Rudnik bio u sastavu Zanatskog preduzeća.

Izdvajanjem Rudnika iz Zanatskog preduzeća, u samostalni privredni objekat, na njegovo čelo dolazi Alija Zvizdić, u to vreme student Ekonomskog fakulteta. NJegovim odlaskom na dovršenje studija, septembra 1959. god. na čelo Rudnika dolazi Radule Popović, inženjer geologije. Radnu snagu u Rudniku, odnosno rudare, sačinjavali su stanovnici okolnih sela, koji su se, inače, bavili poljoprivrednom  proizvodnjom, a rad u Rudniku bio im je izvor dodatne zarade. Ručno svrdlo za   bušenje minskih rupa, kramp,  sekira i lopata bili su jedina sredstva za rad ("mašine").

Pošto je bio znatno jeftiniji od drva, ugalj je stanovništvo Gacka i Avtovca koristilo u nešto većem obimu, tako da je to istovremeno bilo i jedino tržište.

Godišnja proizvodnja varirala je ispod 1000 tona. Kasnije, sredinom pedesetih godina proizvodnja se postepeno povećava zahvaljujući otvaranju novog tržišta - bila je to željeznica. Ona je u Bileći preuzimala  ugalj  za pogon lokomotiva, koje  su   saobraćale na prugama uzanog koloseka prema  Nikšiću, Trebinju, Dubrovniku, Herceg Novom i Mostaru.

Tada je eksploatacija postala redovnija i protezala se kroz svih 12 meseci u godini, a količina proizvedenog uglja uvećala se na 5000 do 8000 tona godišnje. U to vreme Rudnikom rukovode lica samo sa najnižim osnovnim obrazovanjem. Ostala radna mesta pokrivali su ljudi takođe bez kvalifikacija. Miner je bio Dušan Vuković, koji se za taj posao osposobio na radnim akcijama, pa je, kao takav, dobio odobrenje od Republičke rudarske inspekcije BiH da se može baviti minerskim poslovima. Kao i ostali, tako i   administrativno osoblje imalo je samo najniže obrazovanje. Pa ipak, razvoj se nije mogao zaustaviti iako je proizvodnja bila nestabilna, što   je zavisilo od mnogih faktora (nesigurno tržište, vremenske neprilike, nedostatak obrtnih novčanih sredstava itd).

Istovremeno sporadično počinju da koriste ugalj i stanovnici u Bileći. U vreme dolaska  Alije Zvizdića na čelo Rudnika, kadrovska struktura počela  je  da  se popravlja, a proizvodnja se ustalila na količinama do oko 8000 tona godišnje.

Novi rukovodilac počinje i sa nabavkom osnovnih sredstava, kao što su dva kamiona od po tri tone nosivosti marke "Pionir" (po licenci češke "Prage") i jedna stara "škoda" od  7 tona nosivosti. Nabavlja prve metre šina i vagonete za unutrašnji transport, vito sa čeličnim užetom i gradi prvu primitivnu rampu za utovar uglja.

Inače, do tada vozila zaprežna i motorna silazila su neposredno  na otkop gde je ručno vršen utovar. Sa povećanom proizvodnjom povremeno     su rudnički kamioni bili nedovoljni pa su uzimani pod zakup kamioni marke "čepel" od transportnog preduzeća "Lasta" iz Trebinja ili od drugih prevoznika. Narednih godina, uvode se i druge mašine, kao  što su buldozeri. Jedan takav, istina malog kapaciteta, uzet je pod zakup od jednog građevinskog preduzeća iz Mostara. Bio je to buldozer marke "ansaldo", čiji je učinak bio ipak zadovoljavajući za potrebe skidanja jalovine sa uglja, jer joj je debljina bila mala - svega 1,5 do 2,5 m.

Na žalost sa otkrivkom se išlo u smeru napredovanja eksploatacije, što je dovodilo do znatnog uvećanja debljine jalovine u kasnijem periodu, a da bi proizvopdnja bila rentabilna, eksploatacija se morala   usmeratavi prema Gacku i Avtovcu.

Kao što je rečeno, unutrašnji transport tada se počeo odvijati na šinama, po kojima  su   ručno gurani vagoneti do navozišta, a odatle bi se prikačili za sajlu koju je vukao vito do utovarne rampe. Na navozištu uvek bi se prikačila jedna poluga (čelična šipka), tzv. sigurnosna mačkica, za zadnji vagonet, kako bi u slučaju da sajla pukne ili otkaže (što nije bio redak slučaj, jer su se sajla i vito koristili do krajnjih mogućnosti) mogla da izbaci vagonete iz šina u stranu, čime bi se izbegla moguća nezgoda.

Vitlo sa rukovaocem se nalazilo u jednoj maloj improvizovanoj baraci i obično bi se u jedan mah izvlačila dva vagoneta, a svaki od njih nosio bi po jednu tonu uglja. U najvećem broju slučajeva ova težina je bila imrpovizovana, jer se zasnivala na jednom merenju   u  vreme nabavke vagoneta i više nikada posle.

Jedina kontrola se nalazila u Bileći kada bi se napunio željeznički vagon i otišao na zvanično merenje. Ali, iako improvizovana , težina je uvek bila iznad jedne tone u punom vagonetu, tako da kupci nikad nisu bili oštećeni. Pretovar u Bileći, obavljao se, takođe, ručno, jer tadašnja željeznica u Bileći nije imala utovarne mašine.

U to vreme na površinskom kopu bila su dva odvojena radilišta na kojima su rudari radili u jednoj, prepodnevnoj smeni. U prvih šest do sedam godina jalovina je ručno skidana sa ugljenog sloja debljine 12 do 15 m .

Proces eksploatacije se odvijao na taj način što bi, posle skidanja   jalovine   ručnim svrdlom bile izbušene dve do  tri minske  rupe, koje  su   punjene eksplozivom marke, "vitezit" ili "kamnikit".

Eksplozija je izazivana paljenjem sporogorećeg štapina, na čijem se kraju nalazila kapisla, a ova uvučena u patron eksploziva. Aktiviranjem mina oslobađala se određena količina uglja. Veće blokove rudari bi sekli sekirama, potom krupnije komade ručno bi utovarali u vagonete, a sitnije lopatama.

Kada bi se vagonet napunio ručno bi bio odguran do navozišta, gde bi se prikačio za sajlu, a rukovaoc bi vitlom izvlačio  po  dva  vagoneta, poseban radnik bi ručno prevrnuo vagonete i ispraznio ih na utovarnoj rampi, gde bi tada ovaj i još jedan radnik utovarali, opet ručno, ugalj u kamione.

Zbog  većeg  priliva   vode u jesenjem i prolećnom periodu, kada je povremeno priticalo i više hiljada litara vode u minuti, često su se dešavale poplave na otkopnim poljima.

Da ne bi dolazilo do prekida proizvodnje, izgrađen  je jedan primitivan basen, u koji bi se voda slivala i drenirala oba otkopna polja. Basen je predstavljala obična rupa dimenzija 2h2h1,5 m. U njemu je bila potopljena korpa od pumpe pomoću koje bi se izbacivala voda dalje od otkopnih polja i prirodnim putem oticala prema središnjem delu Gatačkog polja.

Kako je pumpa bila malog kapaciteta, i uz povremena začepljenja korpe, dolazilo je do izlivanja vode iz basena, i ne baš retkih poplava na otkopima.

U takvoj situaciji 15. juna 1959. god, autor ovog napisa, došao je na Rudnik "Vrbica" u Gacku i počeo svoju profesionalnu karijeru. Bio je to prvi inženjer uopšte na Rudniku. Iako inženjer geologije (upisao se 1953. god. na Geološki fakultet Tehničke velike škole), imao je potrebno inženjersko obrazovanje za rad u rudniku....

FELJTON - Iz istorije našeg rudarstva (3)  Piše: Radule POPOVIĆ

U okviru studija, tadašnje generacije su, pored geoloških naučnih disciplina, izučavale i polagale ispite iz rudarskih radova: jamskih i površinskih sa miniranjem, izradu rudarskih prostorija, sa podgradom ili bez podgrade, zatim   mašinstvo, elektrotehniku, građevinarstvo, rudarska merenja itd, što mu je  omogućilo da sa uspehom obavlje sve neophodne poslove na odgovarajući način i u skladu sa Zakonom  o rudarstvu, jer je odmah, po dolasku   u Rudnik, imenovan za tehničkog direktora,  dok je direktor bio već pomenuti Alija Zvizdić.

Tog 15. juna 1959. god. u Rudniku su radili: Alija Zvizdić, direktor, Risto Stojanović, finansijski knjigovođa i šef računovodstva, Milutin  Lojović, materijalni knjigovođa, Vukašin Bjelogrlić, blagajnik, Nikola Bjelogrlić (bivši upravnik Rudnika) magacioner. To je bio administrativni deo zaposlenih i svi su imali samo najniže (osnovno) obrazovanje, ali uz dopunske kurseve, relativno efikasno su obavljali svoje poslove.

Što se tiče neposrednih proizvođača, odnosno rudara u sećanju su ostala sledeća imena: Nikola Bjelogrlić, smenovođa (i magacioner), slede: Slavko i Bogdan Vuković (braća), Radivoje Vuković, Rale Bjelogrlić, Mišo Zelenović, Fehim Bašić, Sajto Čustović, Zećo Čustović i još jedan Čustovič (sva trojica iz Ključa), Stevo Šolaja (i još dvadesetak rudara čijih se imena ne sećam), vitlom je rukovao Vaso Ćalasan, a miner je bio Dušan Vuković. Vozači su bili Aziz Pašić, Safet Hrustanović, Velemir Grković, a najvažnija ličnost, koja je održavala sve mašine i kamione u radnom stanju bio je Čedo Govedarica, zvani Bato, bez bilo kakvog završenog zanata, majstor samouk, ali je bio savladao sve mehaničarske, kovačke  i druge poslove vezane za održavanje i popravku mašina u Rudniku. Imao je svoju primitivnu radionicu u kojoj je sve poslove obavljao sam, a kada je trebalo i na licu mesta je intervenisao bez obzira gde je ta intervencija bila potrebna.

Direkcija Rudnika "Vrbica" u Gacku, nalazila se u jednoj staroj i zapuštenoj baraci. U jednoj prostoriji radili su direktor, tehnički direktor, šef računovodstva i materijalni knjigovodja, u drugoj se nalazio blagajnik, treća je služila za potrebe rudara sa kojima su bili i smenovođe, u četvrtoj prostoriji nalazio se magacin.

Svi zaposleni na Rudniku dolazili su pešice iz Dobrelja, Lipnika, Avtovca, sa Miholjača, iz Ključa, iz Bašića i iz Gacka.

Preuzimanjem dužnosti tehničkog direktora odmah se pristupilo reorganizaciji proizvodnje i njenoj što većoj efikasnosti. I pored najbolje želje, mogućnosti su bile veoma ograničene, prvenstveno iz finansijskih razloga i tehničkih mogućnosti obzirom na nizak stepen proizvodnih sredstava. Pa ipak, tada, da bi se povećala proizvodnja, da bi se organizacija rada podigla na viši nivo i da bi se izbegle negativne posledice    veštačkim povećanjem debljine jalovine u smeru napredovanja eksploatacije, uzet je pod zakup jedan bager sa povlačnom korpom, a ubrzo potom mali buldozer bio je zamenje drugim večeg kapaciteta. Ove mašine su korišćene za skidanje jalovine, dok je samo vađenje uglja i dalje bilo primitivno. Sa angažovanjem pomenutih mašina promenjena je lokacija odlagališta jalovine  na  prostor već otkopanog uglja i na prostore gde se nije planirala eksploatacija (istočni deo rudnika).

Ove mašine su bile veoma skupe. Bager je, na primer, koštao 8640 dinara, a buldozer preko 5000 dinara na čas (bez obzira da li je radio ili stajao). Zato je bilo nužno maksimalno iskorišćenje ovih mašina. Zahvaljući ovim merama proizvodnja je naglo povećana.

Ali, kako su za prevoz uglja do železničke stanice u Bileći, postojeća prevozna sredstva bila nedovoljna, bilo je nužno uzimanje pod zakup prevoznih sredstava (kamiona) veće tonaže i od drugih prevoznika.

Od mostarske "špedicije" angažovana je jedna "škoda" sa prikolicom, ukupne nosivosti od 20 tona uglja i od trebinjske "Laste", u zavisnosti od potreba, jedan ili dva kamiona marke "čepel" nosivosti po 5 tona. Savakako      da pomenuti aranžmani nisu bili dugotrajni, već na određeno vreme.

Povećanje proizvodnje odmah je zahtevalo povećanje i broja radnika  (namerno se izbegava reč "rudar", jer to nisu bili rudari majstori, već nekvalifikovani radnici, pretežno individualni poljoprivredni proizvođači, stanovnici okolnih sela).

Već u septembru 1959. godine, dotadašnji   direktor Alija Zvizdić odlazi iz Rudnika kako bi  dovršio studiranje na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu. Za vršioca dučnosti direktora, Opština imenuje dotadašnjeg tehničko g direktora Rudnika. Sticajem okolnosti, u isto vreme se održava savetovanje Saveza sindikata rudara BiH u "Kreki" - Tuzla. Tema je bila: "Nagrađivanje u rudnicima uglja BiH po    jedinici proizvoda".

Ideje  koje su predstavljene, a naročito iskustvo iz Rudnika "Kakanj" mogla su se lako primeniti i na Rudnik uglja "Vrbica" u Gacku.  Ubrzo   je napravljen Pravilnik, usvojen na Upravnom odboru i već u oktobru iste godine je usledila njegova primena. U početku nepoverljivi  rudari su nastavili da rade kao da se ništa nije desilo. Ali, kada su na kraju meseca videli da je svaki proizvodni   ranik (rudar) i vozač kamiona plaćen prema utvrđenom normativu, situacija je počela da se menja, ali i dalje sa  podozrenjem....

FELJTON - Iz istorije našeg rudarstva (4)  Piše: Radule POPOVIĆ

U narednim mesecima, kako je rasla proizvodnja, povećavalo se i zalaganje rudara, a time i povećanje njihovih zarada.

Odjednom sve je besprekorno funkcionisalo iako sa nekoliko tuđih mašina i sa ostalim primitivnim alatom.

U to vreme norma je bila tri tone uglja izvađenog, utovarenog, odvezenog na navozište, gde bi vagoneti sa ugljem bili prikačeni za sajlu i poslati na utovarnu rampu.

Svi su rudari počeli da prebacuju normu, koja je kasnije korigovana naviše.

Da bi se ilustrovao entuzijazam  i  zalaganje na poslu, navešće se samo jedan primer. Naime, dva brata, Slavko i Bogdan Vuković, su vrlo često za osmočasovno radno vreme (uz obaveznu pauzu od  pola časa za odmor i užinu) imali učinke od po 9 tona uglja.

To znači da su njih dvojica u toku dana proizveli 18  tona  uglja. To su rezultati za ne poverovati. Sekira, kramp, lopata bile su im jedine mašine; ali njihova snaga, volja i želja da zarade bili su veliki motivi, koji su omogućavali takav radni elan i proizvodnju.

Istina, takvi učinci nisu ni mogli biti svakodnevna pojava, ali jednom ili dva puta nedeljno to se dešavalo.

Vozači su imali dnevnu normu od dve ture odvoženja uglja na železničku stanicu u Bileću; treća tura   je bila prebačaj norme, četvrta tura kada bi se desila, plaćala se vanredno.

Zahvaljujući takvom radu, zarade rudara su se skoro izjednačile  sa najvećim platam u Gacku, dok su vozači sa svojim učincima imali i dvostruko veću zaradu.

To je vreme uvođenja druge smene, što je već zahtevalo neophodno    osvetljenje radilišta.

Ubrzo iza tog, usledilo je uvođenje i treće, noćne smene. Bili su to novembarski kišoviti i prohladni dani, jer je nastupio novi izazov. Željezara u Nikšiću bila je zainteresovana da joj se dnevno isporučuje 210 tona uglja.

O  ovom zahtevu jednog velikog potrošača moralo se brzo reagovati.

Na pregovore u Nikšić su otputovali   predsednik   Opštine, sekretar Opštinskog komiteta SKJ i V.D. direktora Rudnika.

Na pitanje predstavnika Željezare da li Rudnik uglja "Vrbica" može zadovoljiti njihove potrebe u celosti (jer alternative nije bilo: sve ili ništa), odgovoreno je potvrdno.

Istina, to je sada zahtevalo preduzimanje čitavog niza nužnih i teških organizacionih i drugih poslova kako se ne bi izgubila  jedna ovako krupna šansa za prosperitet Rudnika.

Uskoro potom,  odobren je prvi kredit Rudniku za nabavku transportnih  sredstava.

Kupljeno  je  odmah pet kamiona   marke "FAP", nosivosti od po 10 tona. Pa ipak i dalje su se morali angažovati kamioni od drugih prevoznika. Da  bi  se  mogle izvršiti preuzete obaveze sredinom novembra 1959. godine, kao što je već pomenuto, uvedena je i treća, noćna smena.

Pre toga pristupilo  se boljem osvetljenju radilišta, kupljeni su novi reflektori velike jačine, nabavljena su, po prvi put, radna odela, kišni mantili i najkvalitetnije čizme, koje su se mogle na tržištu naći. Počinje borba za ispunjenje obaveza prema potrošačima (građanstvo, željeznica i željezara) uprkos nevremenu.

Odmah se podnosi zahtev za novi kredit kako bi se kupila najneophodnija oprema,  a  tu spadaju pre svega pumpe za odvodnjavanje, elektromotori, snažan buldožer (kupljen je 1960. od tog kredita TG-140), demperi  za odvoz jalovine (mogli su se na domaćem tržištu naći samo mali, čija je korpa imala zapreminu od samo oko 3 m3, odnosno nosivosti od oko 6 do 8 tona).

Ujedno od tog kredita, koji je početkom 1960. god. odobren, rekonstruiše se utovarna rampa, a proizvodnja raste. Rudari zadovoljni, novca ima kao nikada do tada. U Gacku i okolini odjednom se javlja veliko interesovanje za zaposlenje na Rudniku.

Direkcija rudnika se seli u jednu stabilnu zgradu  u  neposrednoj blizini Rudnika, a u baraci se adaptiraju prostorije gde su se rudari mogli odmoriti, presvući i održavati najnužniju higijenu (nije još uvek moglo da se izgradi kupatilo).

U jednoj od prostorija za rudare instalirani su metalni ormani gde su rudari ostavljali svoju privatnu, a oblačili radnu odeću (dakle garderoba).

Tada se raspisuje oglas za prijem u službu jednog inženjera rudarstva. Na konkurs se prijavio samo Ante Josipović. Postignut je sa njim dogovor i on ubrzo postaje tehnički direktor Rudnika. U Avtovcu je obezbeđeno nekoliko stanova od kojih je jedan dodeljen A. Josipoviću, dok su ostali bili dodeljeni starim rudarima. U ovom periodu proizvodnja uglja se naglo povećava: sa 5.000 do 8.000 tona na oko 30.000 tona na godišnjem nivou.

"Kako se kalio čelik" u Rudniku uglja "Vrbica" - Gacko

Nagli uspon Rudnika imao je za posljedicu snažan entuzijazam svih zaposlenih, što se najbolje može sagledati  iz sledeća dva detalja.  

Sredina je janura 1960. god, spoljašnja temperature vazduha je 15oC ispod nule, u bazenu za odvodnjavanje nivo vode veoma brzo raste, jer je korpa bila zapušena muljem, tako da je pumpa izbacivala samo malu količinu vode.

Na većem delu basena već se uhvatio led. Poslovođa pokušava sam da reši problem; zove Čedu Govedaricu, zvanog Bato, da nešto preduzme inače poplava će zahvatiti ceo površinski kop i doći će do prekida proizvodnje sa nesagledivim posledicama. Čedo dolazi do bazena, skida sa sebe odeću, temperature je 15 stepeni ispod nule, razbija led i ulazi u bazen, vadi korpu.

Rudari je prihvataju i čiste, a on, Čedo, brzo se oblači i vraća u radionocu da nastavi posao kao da se ništa nije desilo. Korpa je brzo očišćena i vraćena u basen, pumpa počinje da radi, nivo vode opada.

Proizvodnja je spašena, a Bato, umesto da ode kući i da se oporavi od šoka, kome se sam svojom voljom izložio, nastavlja da radi u radionici, kao da se ništa spektakulrano nije desilo, jer je bio jedini stručnjak za održavanje i remonotavanje svih mašina u Rudniku.

To je bio zaista podvig za najveće priznanje, zato je bio novčano nagrađen od strane Rudnika.

Drugi slučaj. Istog janura, iste godine, ali ubrzo posle opisanog događaja... U Gacku, pa i  na Rudniku, bila je veoma snažna mećava. Oko 10 časova dolazi poslovođa Vlado Zirojević i obaveštava rukovodstvo Rudnika da vozači sa punim kamionima uglja stoje ispred direkcije na drumu   u koloni i odbijaju da voze u Bileću po takvom vremenu.

Saobraćaj između Gacka i Bileće već je bio u prekidu, ali Željezara u Nikšiću mora da dobije dnevnu količinu uglja.

Na pitanje: "Kakav ih problem muči",    u jedan glas svi vozači     odgovoriše: "Bez rukovodstva sami ne idemo". V. D. direktora seda u prvi kamion i naređuje: "Pokret".

 Na putu ima mnogo smetova i preko jednog metra visine, na mnogim mestima put se i ne nazire,  ali 5 kamiona natovarenih sa po 10 tona uglja polako, ali uporno se približava Bileći.

I, oko 16 časova posle podne stižu u Bileću na željeničku stanicu. Snežna blokada bila je probijena, a Željezara je dobila neophodan ugalj, jer su odmah i drugi kamioni uzeti pod zakup, natovareni sa ugljem, stigli u Bileću.

Zahvaljujući dobrim proizvodnim rezultatima, već u proleće 1960. god. Rudnik je dobio novi kredit   za    nabavku neophodne mehanizacije. Modernizacija proizvodnje, započeta u drugoj polovini 1959. god, naglo se ubrzava u 1960. god.

Kako je u Rudniku vladalo nezadovoljstvo radom rudarskog inženjera Ante Josipovića, sporazumno je raskinut radni odnos, a i dotašnji V.D. direktora, Radule Popović, diplomirani inženjer geologije, odlučuje da pređe u Savezni geološki zavod u Beogradu.

Istovremeno, predlaže opštinskom rukovodstvu jednog mladog,  tek   dipolimranog inženjera rudarstva Dobrivoja Živkovića, zvanog Žika, sa kojim se vrlo brzo postiže dogovor o njegovom zaposlenju.

U isto vreme za direktora Rudnika Opšina imenuje Živka Lojovića, diplomiranog ekonomistu, koji je do tada radio u Opštini.

Ova dva stručnjaka, angažuju  ubrzo nove kvalifikovane kadrove (rudarske nadzornike i rudare majstore). Žika nastavlja sa modernizacijom u rudniku: uvodi trake u unutrašnjem transportu, modernizuje utovarnu rampu sa bunkerima i sipkama, čime se automatizuje utovar, a ružni utovar postaje prošlost, nabavljaju se nova osnovna sredstva, kao što su skerperi, bager i druge neophodne mašine.

Proizvodnja dalje raste i postiže se oko 50.000 tona uglja godišnje. Izgrađen je novi objekat u kome se nalazi restoran društvene ishrane, zatim lepo uređene prostorije za presvlačenje i održavanje lične higijene (urađena su kupatila). To  je vreme daljeg razvoja i napretka  u Rudniku uglja "Vrbica" u Gacku.

Završavajući ovaj prikaz, neophodno je pomenuti da je autor ovog teksta već 1960. god. pokrenuo inicijativu za izgradnju rudnika, relativno velikog kapaciteta i izgradnju termoelektrane.

Ova ideja najpre je prezentirana opštinskim funkcionerima, a zatim u pismenoj formi prosleđena republičkom rukovodstvu BiH.

Ona se polako razvijala, da bi 10 do 15 godina, od njenog prvog lansiranja, došlo i do realizacije i nastanka onoga što danas imamo u Gacku.

Istina, ne u Vrbici, već u Gračanici, zapadni deo Gatačkog polja. To je danas veliki rudnik uglja, koji snabdeva termoelektranu, a ova isporučuje električnu energiju mnogobrojnim potrošačima u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj i drugim potrošačima.

To je omogućilo da se jedna ekonomski veoma pasivna i nerazvijena opština uključi u naprednu i ekonomski jednu od najrazvijenijih u istočnoj Hercegovini.

P.S. Ekonomskom razvoju Opštine žrtvovano je jedno izuzetno lepo, cvetno i zeleno polje, u njemu je napravljena jedna velika rana, ali nije uzaludna.

Potencijali od preko 300 miliona tona rudnih rezervi uglja najbolja su garancija daljeg sigurnog ekonomskog prosperiteta.

Ali ostaje obaveza i rudnika i termoelektrane da se "rane" u Gatačkom polju saniraju i da ponovo Polje procveta u svom prelepom šarenilu.

LITERATURA

1. Mojsisovics Ed, Tietze E i Bittner A, 1880: Grundlinien der Geologienj von Bosnien-Hercegovina. Erläuterungen zur geologischen Uebersichtskart dies LŽnder. Alfred Höf - und Universitats - Buchhändler. NJien.

2. Skoko S., 2000: Krvavo kolo hercegovaćko 1941-1942. SPKD "Prosvjeta", Republika Srpska, Pale, "Planeta", Beograd, istorijsko-memoarska dela, knj. I, str. 370. Beograd.

Dr. Radule Popović, rođen je 1933. godine u Adi, Vojvodina. Mjesto rođenja, kao ni kod mnogo sličnih slučaja neće mu zasmetati da se cijelim svojim vijekom bude osjećao i Gačaninom. Ne bez razloga. Sin je pokojnih Bogdana I Sofije Popović, kojih će se nešto stariji Metohijani sjetiti, a koji su živjeli u Gacku (kuća zapadno od kuće pok. Mijata Kovačevića).

Završio je Geloški fakultet u Beogradu, nakon čega je jedno vrijeme živio u Gacku i radio kao tehnički, a kasnije i kao rukovodilac rudnika u Vrbici kod Gacka.

Doktor je nauka, ima desetine objavljenih naučnih radova.Počasni je član Akademije inženjerskih nauka Srbije.

U penziji je , ali i dalje veoma aktivan. Priprema više radova, od kojih je nama interesantan rad o istoriji Gacka, na kojem radi već godinama.

Tekst koji čitate predhodno je objavljen u listu "Glas Trebinja" , odakle ga  prenosimo, uz predhodnu autorovu saglasnost.

Naslov i medjunaslovi su redakcijski.

Fotografija rukovodstva rudnika je autorovo vlasnistvo, sve ostale fotografije su iz biltena Rudnika i TE Gacko.

Zahvaljujemo se autoru na saglasnosti za objavljivanje tekstova na Gacko.net