“Embroidered with Gold, Strung with Pearls : The Traditional Ballads of Bosnian Women”*

U predhodnim tekstovima objašnjen je način sakupljanja pjesama te dijelom  način tonskog zapisivanja istih, kazivanja pjevačica i sakupljača. Naveli smo da su u Gacku, najveći dio pjesama, sakupili Hamdija Šaković i Ibrahim Hrustanović. Osnovne biografske podatke o ovoj dvojici dali smo , takodje , u predhodnim tesktovima.

Veliki dio pjesama sakupljenih u Gacku je i tonski snimljen, zahvaljujući ljudskoj širini i razumjevanju Salihage Zvizdića, lokalnog mujezina, koji je dozvolio da se snimanja obave u njegovoj kući(njegovo objašnjenje položaja žene, muslimanke i regula šerijatskog prava u vezi sa ovim snimanjima, omogućili su da se posao obavi uspješno). Pored ovoga treba napomenuti da je jedna od kazivačica pjesama njegova žena Almasa, čijim je  poznavanjem običaja i brojem pjesama koje su zapisane, profesor Parry bio oduševljen.

U narednim nastavcima donijećemo razovore Nikole Ivanova Vujnovića, sa učesnicima u projektu. Intervjui su usređeni na pjesme, običaje, načine tvorenja poezije i sl., pa na momente mogu biti dosadni čitaocu. No kako su razgovori prepisani direktno sa trake, bez ikakvih jezičkih intervencija na njima, bićete i prilici oživjeti te rane tridesete godine kroz  tadašnji izvorni govor.  Nikola je bio osoba koja je ove razgovore garnirala sa opisima lokalnih prilika, porodičnim vezama i sl., pa ne zahvaljujući tome moguće steći veoma dobru sliku o Gacku toga vremena.

Kroz razgovor sa većinom kazivača pjesama provlači se istorija gatačkog kraja (naravno na način kako su je vidjele osobe sa kojima je razgovarano, te u skladu sa njihovim obrazovnim nivom i informacijama koje su posjedovali).

Dijelovi kazivanja nekih učesnika su veoma interesantni za čitanje,ali i za izučavanje istoričara.

Nigdje na jednom mjestu nisu tako prepleteni usmena istorija kraja koju prenose s generacije na genereciju pričama u porodici, sa pjesmama koje pjevaju...epikom i lirikom koja je skupljena u ovom projektu.

Donosimo* (skraćene, kako su objavljeni u knjizi autorke Vidan) intervjue sa Hamdijom Šakovićem i Ibrahimom Hrustanovićem. 

* Kompletne intervjuje sa većinom učesnika objavićemo naknadno.

Nikola Ivanov Vujnović intervjuira  Đulu Dizdarević

Gacko, 1935

Hardcover notebook 11

Text 6523

(Ploča 3743)

N: Mi smo se razgovarali i pričali smo se.

Đ: Jesmo sve.

N: Nikada te ja nijesam pito ni kako se zoveš, ni oklen si nego samo se poznali pa onako smo počeli odma da razgovaramo.

Đ: Više ništa biva.

N: Sad mi kaži oklen si?

Đ: Ja sam iz Mulja, od Pašića, Alage Pašića, rahmetli, šćer.

N: A đe si bila udata?

Đ: Udata sam u Korita, za Murat age Dizdarevića sina.

N: A đe su to Mulji?

Đ: Eto Mulja kod Havtovca to je jedno.

N: Da, da. A đe su Korita Đula?

Đ: Korita, eno kod Kobilje Glave, kuda ste nalazili znate li, zdesna grad onđe se vidi. Tu sam ja udata bila za Murataginijem sinom.

N: Koliko imaš godina Đula?

Đ: Imam ti godina sedamdeset I pet.

N: Jesu lit i Dizdarevići bili begovi ili age?

Đ: E jesu bogami.U moga je svekra pred kućom.I sad ima joj temelj, što se zvala, ona careva palanka, to se zvala.I sad joj bedem ima i temelj toj carevoj palanki.I tu je bila hazna. Tu je haznu držo carevu, što je caru spermo na tovare blaga. To je, nije da ja lažem, to znaju i ovi ljudi svi koji čuju.

N: A zašto je tu bila njegova hazna?

Đ: On je bijo, njega je car dobro držo.Sultan, moga svekra Muratagu Dizdarevića. On je od svakog cara imo na sebi fermane i nišane. Zato su njega i on je držo asker, on.Asker je bijo pod njegovom rukom, moga svekra, pa je on izdavo tu haznu i te pare askeru, nizamima i dijelijo tajin. Ta je palanka bila od devet bojeva.I sada eno temelja.

N: Pa on je bio onda carev haznadar.

Đ: E jes Bogami carev haznadar bijo.

N: Koliko je imo askera Đula?

Đ: E Bogami jes svekar moj držo, tako je bijo.

N: Koliko je imo askera?

Đ: Tabor cijeli.Pa je po sedam paša njemu dolazilo, u njegovu sobu, i sjedalo za njegovu sofru.Imo je jednu šćer, ciglu jednu. Arifa joj ime, moj svekar. Pa kad bi metli siniju i večerali ili ručali, onda bi zaviko paša koji je naptari: “Murataga donesi lendjer”.

Pa bi donijo moj svekar lendjer, na siniju metno,

(ploča 3744)

a svaki paša u džep ruku, pa sve popunu pregršt dukata pa naspi pun oni lendjer. “To nosi Arifi” onoj djevojci njegovoj dar, daruju je po deset paša.

N: Zašto to?

Đ: E nama Muratage Dizdarevića iz glasa.Kakav je on bijo, koji je on imo glas i nam.

N: Jeli on bijo paša?

Đ: On nije, samo aga.

N: Samo aga?

Đ: Samo aga bijo to imo nam i bijo Murataga Dizdarević, tada.

N: Meni je čudo kako to nije bijo barem paša ili štogod.

Đ: E nije ti bijo.A jes Bogami bijo taman ko paša.Držali ga taman ko pašu.Tako su ga držali.Tu su ti bile careve palanke u njega, tu su ti nizami bili, vojska bila.Sve ti je tu u gradu kod njega bilo.

N: Da, da. Pa koliko si ti bila tamo na Koritima?

Đ: Na Koritima?

N: E.

Đ: Bila sam trideset i pet godina ja u Koritima udata.I ovo ako hoćeš da ti kažem kad je grad izgorio.Hoćeš li?

N: Hoću.Neka kaži mi samo koliko si bila tamo.

Đ: Trideset i pet godina u Koritima bila, a od ko smo ođe došli evo dvajes druga.

N: Dvadeset dvije godine?

Đ: Dvajes i dvije godine od ko smo ođe došli, od ko se zaratilo.

N: Jesi li imala đjecu Đula?

Đ: Jesam imala dvanes sinova. I jednu jedinicu, među dvanes sinova.Sedam umrlo, a pet živije, Bogu na amanet.

N: Jesu li ti još ovđe svi?

Đ: Tri kod mene, jedan mi je u Ameriki, a jedan eno, u Dubrovniku je tamo neđe u Splitu, šofer.

N: Da, da. Pa onda vi ste tamo dobro živjeli na Koritima?

Đ: Kako živjeli? Imao je moj svekar stotinu kmeta.Sve tu znaju ovi dobro i Salihaga zna I svi znaju.Čivčija, znaš šta su čivčije?

N: Znam, znam.

Đ: I znaš đe je Planik?

N: Znam li đe je Ravno?

Đ: Od Planika do Ravnoga, u moga je svekra dotlen bilo zemlje i čifluka. I on nikada radijo nije o zemlji, ni njegovi sinovi.

N: Je li bio beg?

Đ: Beg bijo Bogami.Nikad radijo nije vet sve mu čivčije, tu zemlju radile, i dogonili mu hak na noge, sve.

N: A oklen njemu toliko Đula?

Đ: Bog mu dao.Gazija bijo pa Bog mu dao.

N: Da, da.Bijo dobar čovjek.

Đ: Dobar čojek bijo pa mu Bog dao.Dao Car mu dopustijo koliko je stijo.

N: E sigurno.

Đ: Ja ti kažem. Ni u čijoj se kući nije moglo nać srme, ni dukata, ni zlata ko što se u njegovoj na Koritima.Sve ti ovo selo zna. Eto kakav je gazija bijo.

N: A kako si onda tamo živjela, kad je tako bilo.

Đ: Ja?

N: E.

Đ: Živjelo se pošlje, pošto je knjaz udrijo i zapalijo Korita, to je bilo prije, a pošto je knjaz udrijo i zapalijo Korita i onda bježali, prtljali, onda nema, onda prolijo to sve.

N: Dobro, a jesi li ti bila tamo, dok su dolazile paše, kad su paše bile?

Đ: Jok ja, jok ja, no sve meni svekar moj to pričo, od njega ja to sve čula. Jok ja, nijesam bila tada došla u grad, no sve meni on pričo, to je što je bilo, biva od njegove kuće i kako je bilo. Kad je knjaz udrijo na Korita i zapalijo Korita i zaklo mi đevera u Kamenom brdu, Džafera, mog a svekra biva sin mu, nije ga bilo u Hercegovini.

N: Koliko ima od tada godina Đula?

Đ: Eto kad je knjaz na Rudinice naljego.

N: Pamtiš li ti to?

Đ: Pamtim kad je knjaz naljego ko da je jutros bilo, evo da ti kažem.Pa je njegov sin bijo Džafer i isjekli su ga vlasi u Kamenom brdu. Eno znate kuda je naljego gospodin te se zove Kameno, Kobilja glava. Onđe je poginuo, onđe su ga isjekli

(ploča 3745)

Crnogorci, tada kad je knjaz bijo.

N: Zašto?

Đ: Evo zašto, što je bijo gazija i što je bijo te drmo herceg, Bosnom I Hercegovinom.

N: Sandžakom.

Đ: Ha, zato đe junak bijo.Samo kad su ga posjekli biva Srbi, vojska moga đevera, to mi je pričo svekar moj.Samo su onda zavikale ženske, ove srpske, njega su zaklali u ponoća u Kobiljoj Glavi.Sve ću ti pričat kako je to bilo. I onda su vikale žene, zaboga samo nam dajte malo srca, iz njeg izvadite, da založimo od njegova srca.

N: Zašto to?

Đ: Kakav je gazija junak bijo, da mu se da prostiš umeću đeca na ono.

N: A ha ha ha.

Đ: Ja.

N: Sad te ja razumijem.

Đ: Eh.

N: I onda oni su prije upalili Korita, prije nego što si se ti udala za njega.

Đ: Prije, prije, jašto prije. I onda kad je stijo knjaz udarit i Crna Gora, na Korita, onda je došo čivčija moga svekra Vasilj neki Svorcan, dobro se stijo s mojijem ocem.Čivčija mu, držo ga ko oca, svekra moga.I onda je došo i kazo Muratagi. Murataga – kaže - doveče će udarit knjaz i Crna Gora.Ven bježi. Kaži Džaferu neka bježi, tome sinu, što je poginuo, što su ga zaklali.Kaži nek doveče bježi i nek vodi roblje u Gacko. A to će čut jedna žena, đe je to došo kmet naš, te kazo mom svekru, a ista je ona žena otale iz sela. I onda će ona žena otić Potrobac se zove kod Kobilje Glave u jednog Srbina.Pito je oni Srbin: Bogati što si došla? Bogami došla da mi daš konja. A što će ti konj? Tako mi Boga Džafer Muratagin hoće doveče da bježi u Gacko, da vodi roblje.Hoće da udari Crna Gora na Korita i knjaz. E onda oni čojek podaj onoj ženi konja, oni Srbin, i onda on glas odma na granicu kaži Crnogorcima.Držte ga, zapante dekujte Kobilju Glavu. Bogami će doveče naljeć Džafer Muratagin i navest žene, da bježi.Zar hoće? Hoće Bogami.Oklen znate- tako i tako.Kaže nam jedna ženska došla iz grada, ište konja.Te pošto se umrači, doveče u dva sahata biva uveče noći.Te ti on siguraj žene, obuci se žene i siguraj žene i što bidi zlata i dukata, uzmi u vreću, on zaši bisera, dukata, ženskog zineta, jedno četeres oka. Uzmi on na vrat i u dva sahata noći pođi iz grada Kobiljoj Glavi.Povedi sve žene.Desetak, petnes žena bilo.Nebi li prebježo ovamo. A Srbi kod Kobilje glave, vojska dekuj i čekaj njega taman na onom putu đe će on proći.

N: Crnogorska vojska_

Đ: Crnogorska, njega čekaj i dekuj Kobilju Glavu. Taman na putu neka se zove Kriva kamenica, đe će on naljeć.I oni naljezi tu noćno.Džafer pred ženama išo, a žene za njim i svaka bila u feredža.Znate one feredže što se žene zavijaju.kako oni dodji tu, a puške plotun preda nji.Dočekaj Crnogorci.Pukni puška, Bogami njega odma pogodi i slomi mu nogu.Kako slomi i on pogini, vidi žene, onda žene zakukaj i zavrišti žene i djeca.Ufati se tu koledž u Kobiljoj Glavi.Kuku pogibe Džafer, kuku izgibosmo.Zakukaj žene.Ondar on ranjen pucaj. Slomljena mu noga bila pa onda pucaj, ubi trojicu.Đjever mi Džafer, tri ubi Crnogorca tu.Pucaj oni na nj, sve što je imo džebane, a oni na nj.

(ploča 3746)

Onda pukni od onuda puška, ubi njega slomi mu ruku.Kako mu slomi ruku više on nije mogo pucat. Onda pritekni njemu jedan Crnogorac, biva da ga zakolje.On je pao.Kako prileti njemu da ga zakolje, a on ga ščepaj biva za ovu jagodicu.Svu butum mu jagodicu iskini zubima, odnesi mu je Džafer, onom Crnogorcu.I onda on više savladaj ga i zakolji tu, više nije mogo.I sad je ta čojek živ u Crnoj Gori, grdan.

N: Oni što je zaklo njega.

Đ: Isti oni do lani je bijo gledali su ga. Što je zaklo Džafera, što je na njemu bijo i što mu je jagodicu iskino.Te otlen haber, u Cernici bijo Mulaga Tanović, i bila mešćema u Cernici bila, bijo i kadija, te haber u Cernicu, haber drugi u Korita svekru. On je osto u Koritima, svekar mi.On se ne boji, njega nek zakolju.Bogami, poginuo noćas Džafer. Te uzmi ih one ženske srpske, one naše muslimanske, što su bile s njime, svaku te prevedi u Cernicu po noći. A on ostani tu ranjen.Noć bila. Nit koga vidi ko ni pozna. Te se podigni ujutru nizami iz Cernice, te u Kameno brdo. A on oni harar, prva pukla je puška, on je oni harar i ono zlato turijo u škrip.Džafer, đever mi.Te ujutu vojska i nizami i svekar mi iz Korita podigni se. Kad on brez glave.Otkinuli glavu, odnijeli.Samo trup.I nema ni zlata ni ništa.Te udri nizami tud, te nađi nizami ono zlato, neđe u škripu, i one dukate.Te pokradi Bogami tu nizami polu, pričo mi je svekar, a polu njemu podaj.Rekli više nijesmo mi našli.Njega donesi u Cernicu i ukopaj ga u Cernici pred džamijom.Sve ti je to bilo moj Nikola.Eto kako.

N: Pa jesu li tada upalili kucu i kule tamo?

Đ: Kuću zapalili i pobjego mi je tada i svekar i đever i sve pobjeglo.

N: Jeli istu noć tu bilo?

Đ: Isti, isti dan ujutru, nijesu udrili u veče.Uveče to.Uveče su došli gradu, u kuću i našli mi svekra i svekrvu.

N: Pa onda?

Đ: Onda rekli – Murataginice daj pare. Rekla ona – oklen mi pare. Pare daj ja cemo te klat. Ona rejkla, - ja Bogami para nemam, kod mene pare nijesu, što je para bilo, moj je sin odnijo, sina ste mi pogubili. Ja para nemam, evo mene pa me koljite.Te tu šćeli svekra mi da zakolju, te nedo Svorcan Vasilj neki, čivčija mu. Tu i’ prekumijo, nedo.I pušćili mi svekra.Više nije tu roblja bilo, sve je to roblje otišlo na dan prije u Gacko.I onda mi svekar došo u Cernicu i ukopo sina I onda iz Cernice otišo u Nevesinje, dok je Švabo reko – svak na svoj kamen, pošto je uljego pošlje , uljego Švabo.Pošto je knjaz prešo Gacko. Više otišo onda Švabo, uljego do tri godine. I onda Švabo reko –Svak na svoj kamen i onda se svaki vrno na svoj kamen. I onda mu dao car, potpomogo ga , svekra mi, i dao mu i opet izgradijo Korita. I kuće i Korita i sve, dao mu Baoga mi u ruku i čivčije imo i vazdi živijo ko i pošlje.Eto ti. A kad sam se ja u, tad biva, kad su zapaljena Korita i porobljena, tad je naša zemlja bila u čivčija.Ali osta zemlja za nji.Njihova prava, pa sva zemlja osta za nji’.

(ploča 3747)

Nismo mogli ništa do nje doći, nikako, ništa

Halima: Svedno kad čivčija bide….

M: Pa dobro, kako su vam upalili tamo kulu na Koritima? A onda đe ste vi stali kad si se ti na Korita udala?

Đ: Ja

N: E.

Đ: Eno stali, vidijo je gospodin đe su i kuće, od onog hana, eno na desno, eno u brdu i džamija još munara se vidi.

N: Pa kako ste gori vi mogli stat, jesu li opet na vas udarili gori?

Đ: Ništa niko.Slobodno je bilo.Svi.Mi smo imali stotinu dimova srpskije okolo.Čivčija i ovije prostije ljudi.Stotinu.Nikada nama naškodili nijesu dlaku. Sve je to živjelo ko braća. Do knjaza.Dok nije knjaz udrijo.Onda knjaz zapalijo Korita i prešo k polju, Mulja zapalijo, Metohiju nije zapalijo.Prešo na Srđeviće i na Medaniće. Medaniće je zapalijo, onda otišo - je jeli ono do Dobre vode Salihaga?

Salihaga: U Nevesinje.

Đ: U Nevesinje, tu je njegova, zove se njegova voda dokle je došo.

N: Jesi li ti bila na Koritima onda?

Đ: Jok ja , tada bila na Koritima.

N: A znaš li kad je on prešo onda?

Đ: Znam ko da je jutros bilo, kad je knjaz prošo, kako ne znam.

Tekst 6520

(Ploča3747)

N: E daj Boga ti Đula ispričaj kako je to bilo.Jeli bilo strah naroda ovako.

Đ: Straha? E jes Boga mi, sve u Metohiji ođe ko je stijo prekrijo kuću bijelijem, bijo oklačijo kuće.Koji se stijo predat knjazu oklačijo je kuću i nije mu ništa stijo knjaz.

Arif: Ja bijelu krpu metno,

Đ:E, ja  bijelu krpu metno, ja oklačijo kuću. Ja znak metno i ništa mu nijesu.

Arif: Sve sam ja to upamtijo.

Đ: Ja znam ko da je jutros bilo Arifaga.

Arif: Zna Arifaga Boga mi.

Đ: Čuj, sve Boga mi ko da jutros gledam Arifaga.Poljem kad je prošo, kad je vojska prošla.

N: Jeli bilo puno Đula?

Đ: A jadan i nas pobjegosmo mi, iz Mulja.I mi smo bili u Drini tri godine.Rod moj. Pa pobjegosmo mi , pa kad smo bili pod Gračanicom.Znaš đe Gračanica, neznaš?

N: Znam, znam đe je.

Đ: Kad smo bili ispod Gračanice vraćo mi Golub goveda i zatrčaše se dvojica, u lužinu i najbolje dvije krave mu ufatiše u oca, jalove.Crnogorci.Kaže, ovo treba za nas. Bogami to pamtim ko da je jutros bilo-Ovo kaže treba za nas, mi kaže da jedemo. Nema usta da zbori, biva nedam ja što.Odvedoše dvije krave, najbolje, jalove odvedoše.I onda mi otišli u Drinu.Tri godine u Drini bili.

N: Jesu li radili zlo, jesu li palili kuće, ovako namicali na grijeh i tako?

Đ: A jesu Bogami i kuće palili i klali i robili koga su šćeli, na koga su pik imali. Ko je bijo na glasu.

Emina: E dokolike si godine došla za Arifagu pošto je Švabo uljego?

Đ: Pošto je Švabo uljego?

Emina: E.

Đ: Četeres pet godina ima kako sam se ja udala.

N: A jeli ti još štostari svekar, štogoda pričo, ovako o četovanju, prije vet što su došli Austrijanci?

Đ: A Bogami, eto mi je sve pričo.Sve sam ovo od njega čula.Sve kako su ga posijekli.

N: Kad je on tako držo vojsku i asker, jeli on ikada ulazijo u Crnu Goru preko granice gori?

Đ: On?

N: E.

Đ: On jes Bogami išo knjazu Petroviću i dočekaj ga i ko, ko vezira, ko cara.Vazda išo sa vojvodom Zimonjićem. S ovijem, nije vojvoda vet Bogdan Zimonjić i on je bio prvi, ovoga Steva Zimonjića ođe, poznate ga kontam?

N: Da, da.

Đ: Otac.Ta su dva bili, on od Srba, a on od Turaka.

N: I ništa mu nije, kad je došo knjazu, nista mu knjaz nije radijo?

Đ: Ništa.Jok!Kako da bi, dok se zaratilo, dok je puška pukla.Jok Bogami, ništa.

N: I onda kad je pukla puška onda drži me se?

Đ: E onda drži me se.Ja.Hoće da otme carevu palanku i da zapali, da obori.Ja.

N: Da.da.

Đ: Nije šala. To je načinjena careva palanka od devet bojeva, a pod njom je dolje gospodine voda i pumpa i čatrnja. Ona je

(ploča3748)

na čatrnji načinjena na vodi jednoj, ta ća, ta ku, palanka.Palanka se zvala.

N: Znaš li ti kad je došo Švabo ođe Đula?

Đ: Znam Bogami, ko da je jutros bilo.

N: Koliko ti je onda godina bilo?

Đ: Bogami neznam koliko mi je bilo godina, ali znam ko da je jutros bilo.Tri godine u Drini bili. Treće godine telal viče – Svak na svoj kamen.I onda mi došli ođe, kad Švabo sve više posjeo.

N: Jeli ti drago bilo Đula?

Đ: A?

N: Kad si se vratila

Đ: Ah! Kako mi nije drago bilo na svoj kamen.Bogami jes.

N: Pa kad ste došli vamo, onda, kako je postupo Švabo? Šta je on radijo?

Đ: Švabo Bogami postupo lijepo.Svakome dodo Bogami.Kuće izgradijo.Tajin dao. Eto šta je radijo.Potpomogo svakoga Grad, vas, izgradijo. Biva  moje tamo, svekra moga, sve him dao.Sve him kuće izgradijo i dao him posjed u ruku, dado him sve.I opet su Bogami oživjeli sad do ovog rata, i živjeli dobro.

N: Jesi li bila na Koritima, kad je, devetsto četrneste, kad se zaratilo?

Đ: Sad ovo je li?

M: E.

Đ: A kako da nijesam zaboga, bila ja u Koritima. Kako da nijesam, jesam li ti pričala.

N: Da, da.

Đ: I slušala sve topove na Planoj kad su pucali u Bileću, i mi slušali, i ujutru pobjegli.Udri Crnogorci u ićindiju, iznad kuća našije plotuni, a mi pobjegli. Nismo kuća zaključali, ni vrata zatvorili, ni ništa donijeli, šta je evo ovi lapis. Vet golo boso prebježalo na Ključ, pa na Zagradce, pa na Babi noćili.Eno ona velika se Baba, zove planina.

N: Da, da.

Đ: Na njoj smo noćili i iz Babe smo došli, ondak evođe ujutru na sami Aliđun.

N: A kako to Švabo nije branijo da vi ne idete?

Đ: A nije nam branijo, reko nam je bježte. Šta će Švabo, više osvoji Crna Gora.

N: A koliko je bilo austrijske vojske

Đ: U gradu?

N: E.

Đ: U gradu je bijo batalijun vojske vazda, eno zna Salihaga.Vazdi vojska, vojska bila, batalijun vazda.

N: A bila je i u Bileći vojska, ja mislim?

Đ:A da šta je i u Bileći.

N: Kakos u tako oni pušćali da Crnogorci nahrupe?

Đ: Bijo je batalijun u gradu, bijo.Pa vojska je otišla vamo, da pomoć dâ Gacku.Ta se vojska nije nadala, da će udarit tako na grad.Dade vojska pomoć Gacku, Kobiljoj glavi. Nije se nadala da će udarit tako na Korita, da i’ dočeka ozdol Crnogorci.Dočekali hi ozdol Crnogorci i onda nijesu više mogli dolje. Nijesu im dali da se povrnu.Dekovali dalje.

N: Čuo sam da ima neko groblje onoma iza Korita, da su poklali neke Švabe tamo?

Đ: U Šojića Gaju.

N: E.

Đ: Tu je naljegla vojska i Švabi tuda, a tu su izginuli.Pet jet u poginulo oficira i majora i tu je sve ukopano, sve tu imaju spomenici, sve se zna ime koji je koji.Sve je tu pokopano.Tu su i svoje pokrčili.

N: Jeli koliko poginulo Švabinije onda tu?

Đ: Jes Bogami mlogo.

N: Jeli Crnogoraca izginulo?

Đ: A bezbeli i njihove vojske i njihove, ama više Švaba.Više Švaba je poginulo no njih. N: Čuo sam da je bijo neki hrabri kapetan tu koga su zaklali Crnogorci.Kako se ono zvao. Šuler čini mi se?

Đ: Šuler kapetan.

N: E.

Đ: Pa Šuler kapetana su zaklali na Bobilji.

N: Ne znam đe.Kako je to bilo Đula?

Đ: Na Bobilji što se viče oni

            “Na Bobilji zeleni se trava

             Đe je pala Šulerova glava”

N: A ko je to pjevo?

Đ: A Boga mi pjevala đeca kad je ono poginuo Šuler.

             “Na Bobilji zeleni se trava

             Đe je pala Šulerova glava’.

N: Crnogorska đeca sigurno.

Đ: A jok no naša.Žalili ga.

N: Aha.

Đ: Pa ja.

N: On je bijo dobar čovjek?

Đ: Ajde jadan.

(ploča 3749)

Đ: Na Bobilji što se viče oni

     “Na Bobilji zeleni se trava

      Đe je pala Šulerova glava”

      Ona bi đečica.

PP: Znade li pjesmu o Vučijem dolu.

N: Kako je to bilo znaš li? Kud je on išo kad su ga ubili.

Đ: Šuler?

N: E.

Đ: Podigo vojsku i “Grancjegere” i vojsku i otišo da dočeka Crnogorce, na Bobilju.

N: Pa kako to tako njega smahnuše, odma?

Đ: E, prevariše njega.To nije mogo nikako se otle spasit. On je tu stijo da se dekuje i da namjesti vojsku, ali su oni njemu udrili iznenada. Crna Gora.

N: Da, da.

Đ: Tu je ko da izađeš ti na vrh ovije dvanes kuća, više, na to brdo đe on izašo i tu se dekovo s vojskom.I tu je on zanoćijo. I tu istu noć udrli Crnogorci i plotuni, nit je njemu još došla pomoć puno ni ništa.I tu su ga varili i tu su ga savladali I sve tu pogini.Sve butum.

N: Jesu li ga ubili iz puške, ili su ga zaklali?

Đ: Iz puške nijesu ga mogli zaklat, nego iz puške se pobili, i topovima.To su pucali topovi i gevermašine i topovi.Nijesu oni mogli puškama njih pobit na toj goliji, no plotunima i gevermašinom.

N: Pa onda kad su se vratili Crnogorci, koliko su bili Crnogorci ođe?

Đ: Ođe?

N: E.

Đ: Bili sve po granicama Boga mi dok je Švabo otišo. Otišo ti je Švabo pred Mitrov dan na četers dana, odavle izašo.Onda Crnogorci osvojili i otišo on.Onda posjedovali Havtovac, posjedovali Metohiju, sve.Udari sve po kućama ovako da plačka.

N: Koje je to godine bilo?

Đ: Sad kad se zaratilo dvajes druge.

N: Ahaha.Pa šta kućama bili udrili jeli?

Đ: Jesu Boga mi Crnogorci bili udrili ovudara pljačkali i sve.Ama jopet ne dadoše naši.I opet naši ne dadoše.Dok se više složi mir.Zavikaše mir sve braća, sve jednom dušom neka diše.

N: Jesu li nosili oni puno.Jesu sigurno, kad su pljačkali nosili su?

Đ: Ajde bolan, kako nijesu, Jesu klali ljude momke u kućama I čeljad.

N: Boga ti?

Đ: Jesu Boga mi, amo u Dobropolju zaklali su dva čojeka u kući u sred podne, uljegli i zaklali.I još su žene ovako onomo u sobi siđele.

N: A zašto?

Đ: Eto, eto zašto. Imali pik na nj’, onda su uljegli, a i to njesu Crnogorci klali, naši ljudi.

N: Da, da, da, da.

Đ: Naševci koji su imali pik. Sad ja na te.Dušmanin si i hoću nešto da ti uradim.Tako.

N: E Boga mi tako je, ja bi reko.