DANILO MARIC was born Augst 26. 1938. year in Kosor, twelf kilometars from Mostar, capital city of county Hercegovina, in state Bosnia and Hercegovina – accordingly in Yugoslavia. Kosor is cetrically village in Mostar's valley – Bisce polje, with the most rivers in the world: Neretva, Radobolja, Jasenica, Posrt, Buna and Bunica, thay were fascining him in his childhood, and vastly govern to forming his character, and even literature's opus.
   Danilo is technician (engener and master degree), educated in Blagaj, Mostar, Trstenik and Sarajevo. He is now retired, worked over 40 years, (35 years in Mostar and 5 years in Los Angeles.) In front of Yugoslavia's war he refuged April 3. 1992. years, and after 3 years dislodges landed in Los Angeles, he is living there now.
   Danilo Maric is a writer: 9 novels, about 90 stories, and poems, drames and expertises.
   1965. Years Danilo Maric paired off with a Danica Supljeglav from Lakisevina (village nex to Kosor), they were borned childrens: Dragisa (1966), Daniela (1968) and Dejana (1975), later they will have posterity grandchildren: Ela (1992), Dea (1994), Lea (1994) and Tony (1996).

                             ALIPAŠA – Kritika Milosava Đalića 

Istaknuti srpski prozni pisac u dijaspori Danilo Marić, posle nekoliko veoma zapaženih knjiga pripovedačke proze i romana, napisao je još jedan rukopis, svakako vredan izuzetne pažnje kao i sve ranije knjige; to je lucidni istorijski roman "Alipaša, prvi i poslednji hercegovački vezir." Ovim svojim romanom Danilo Marić se domogao visokih literaturnih dometa, dostigao najsavršeniji izraz svoje romaneskne poetike, čime je sebi obezbedio zapaženo mesto u novijoj istoriji savremene srpske književnosti.
        Sve što je u ovome romanu ispričano na vrlo sugestivan i umetnički uzbudljiv način doima se majstorstva Meše Selimovića u romanu "Derviš i smrt" ponajviše, a delimično i romana "Tvrđava." Isti jezik, isti stil, slična tematika i egzistencijalna problematika u "Dervišu", čitaoca stavlja na probe i iskušenja da na momente trezveno razmisli čita li ovo Mešu Selimovića ili pak Danila Marića. Čitava priča, koliko tragična toliko i zanimljiva potkom svoje filozofske podloge odvija se u prvom licu kao što je i Selimović u liku Ahmeta Narudina odslikao u prvom licu takođe jednu izuzetnu sudbinu i veličinu, impresivan primer čojstva i junaštva.
        U romanu Danila Marića, sitnim vezom gotovo filigrantskog kazivanja, kao narator koji priča čitavu priču pojavljuje se Alipašin aga Ragib Gosto, koji nas odmah od prve rečenice uvlači u duboko filozofsku i tragičnu priču samog naratora Ragiba tako i njegovog gospodara Alipaše.
        Sve je u duhu vrhunske filozofije Kur'ana: mudrost, znanje i istina. Sve to izvrsno poznaje i saopštava čitaocu glavni junak Ragib aga koji je tajnovito upućen u sve stvari, kao sveznajući pripovedač, kao i sam Bog. On o svemu što mu se u životu dešava – a dešavaju mu se sve bolne i tragične stvari – stavlja na prvo mesto i služi životu i njegovim tajanstvenim zamkama onako kako to Alah zapoveda, a Alah je dobri bog koji nikad ne greši već svima sudi podjednako po istom aršinu i zasluzi. I on, Ragiba aga, pati velike muke zemaljske za rad onih nebeskih. U njega ne možemo čak ni jednog trenutka posumnjati jer on je pravednik, čovek izuzetne vere u smisao onoga što čini i čemu se, vođen Alahovom rukom, neminovno predaje. On je onaj sveznajući pripovedač usmenog narodnog kazivanja a ne pisac kako bi se u prvi mah moglo pogrešno pomisliti i protumačiti.
        Ragib aga priča kako je sve u životu izgubio, ubiše mu dva sina Alipašini ljudi, za njima ode i hanuma, ali im ni to nije bilo dovoljno te kidisaše na lepoticu Fatku, njegovu jedinicu, da je osramote i obeščaste i tako što pre dotuku i Ragib agu, mirnog, poštenog i smernog čoveka koji je nekada bio veliki saborac i prijatelj Alipašin, ali koji se dobrovoljno odrekao vlasti pod krilom obesnog silnika Alipaše, otkazujući mu druželjubivost na bojnome polju i u prljavoj igri zakulisnim radnjama i raznim perverzijama i podmuklim mahinacijama koje je sprovodio da bi se održao na vlasti kao prvi vezir Hercegovine. Misleći kako da spase i sačuva svoju kćer jedinicu, on se obraća Alahu: "U tvoj kantar nisam sumnjao!" Fatka se razapinje, razdire između dve tragične prilike, dva momka, Zaim-age, sina poginulog silnika Smail age Čengića, dakle Zaima koga voli i s kojim biti ne može i Omera koga njen babo hoće. Njeni monolozi, duga obrazloženja i sumnje su preveliki za njenu pomućenu svest razapetu između zla i gorega, i ona se opredeljuje za Zaima jer, kaže, "izvini, babo, ja biram, na mlađima svijet ostaje!"
        Ovde dolazi do punog izražaja naratorovo veliko životno iskustvo, poznavanje života u svim njegovim tajnama i nijansama, visoke politike koja se odvija na dvorima Alipaše. Stiče se prvi utisak prilikom čitanja ovog rukopisa, kao da se roman razviajo postepeno paralelno sa Kur'anom, iz stranice u stranicu, i sa njegovim mudrostima neprevaziđenim, sa Kur'anom u jednoj a olovkom i beležnicom u drugoj ruci. Roman je prepun mudrih citata iz Kur'ana, svuda tamo gde "nit romana počinje da se zapliće", kako bi rekao Gogolj, i gdegod se koja prilika ukaže u zapletu i raspletu pojedinih događaja i priča. Citati iz Kur'ana ne prekidaju priču niti je veštački nadograđuju, naprotiv daju joj zamajac svrsihodnog kazivanja koje se kao u večnost produžava. Izvanredno je dato poglavlje o silovanju devojčice Fatke, kroz mudrost iskupljivanje greha. I ovde se misao Ragib agina podudara sa Ahmetom Narudinom Meše Selimovića: filozofija im je ista, misli identične. Dok Selimovićev Narudin tuži za mrtvim bratom, Ragib tuži za kćerkom Fatkom koju su Alipašini krvnici pokušali da kidnapuju i siluju. Alah Milosnik! Često mu se obraća u svakoj nesreći, tražeći pomoć i razumnu reč. Povremeno narator priča sa filozofske distance: "Kao da i sada gledam tu sliku..."
        Ovaj roman koji za podlogu ima istorijsku potku i predstavlja u suštini istorijski roman psihološke prirode, čime se pisac svrstava u plejadu, malenu ali vrednu, pristalica psihološkog realizma kakav je i njegov istorijski roman "Suzopolje." Ponegde se ispravljaju na pripovedački način istorijske činjenice i događaji iz vremena turskog sultana i Alipaše, velikog hercegovačkog vezira, pa se i na ovaj način pokazuje, kao i u nekim drugim književnim delima da istorija nije uvek učiteljica života. Junaštvo i čojstvo koje nas je održalo, provejava munjevitim bljeskovima sa gotovo svake stranice. Alipaša je hercegovačka guja, strah i trepet za sve oko sebe. Postizao je uvek pobede lukavstvom, dovitljivošću, u koje niko nije mogao proniknuti. Ugledao se na mnoge velike vladare, između ostalih i na Herceg Šćepana koji mu je bio uzor. Svima je pokazao kako se mudro, uporno i lukavo treba boriti za život, a isto tako se treba boriti i za smrt. Na momente narator nas stalno podseća kako je ovo jedinstvena i jednostavna priča o tragičnoj ljudskoj sudbini, o dobru i zlu, o osveti i mržnji, o tome kako se teško stiče a lako gubi vlast u slučaju Ragib age, – o tamnim ponorima u ljudskoj duši, kao u najboljim stranicama Andrića i Selimovića. Alipaša je bio hrabar junak, ali usto i mudar, da je svim zamkama uspešno odolevao i izbegao jer su mnogi hteli da ga liše života. Njegova veština vladanja, života i borenja bila je urođena, tako da mu niko nije mogao doakati dugi niz godina njegove despotske vladavine. Više se znao boriti oružjem uma nego samim oružjem; to se vidi i na primeru kako je vešto uspevao da sačuva glavu od sablje Omer-paše Latasa.
        U zanimljivu priču narator uvodi i Njegoša, vladara, pesnika i vladiku brđanskog. Prema tom crnogorskom čojstvu i junaštvu, Alipaša je gajio iskrenu toplinu, a iznad svega prijateljstvo i dužno poštovanje prema Njegošu. Njegoš je već bio narušenog zdravlja, stalno kašljucajući zbog neizlečive bolesti. Istakao je Alipašine zasluge za red i mir, blagostanje u pašaluku, za hrabro držanje u vreme naleta Bošnjaka i Stamboličana; ponavljao je reči hvale za pašino držanje do reči iz njihovih ranijih međusobnih razgovora i pisama, poštenje, hrabrost, vladarsku mudrost i očito iskazanu ljubav prema narodima svih vera. A i paša se nije libio da izrekne najveće pohvale na račun brđanskog vladara. Veličao je um koji uspeva da malom narodu oskudnog oružja zapisuje veliku istoriju. Razgovarali su i o zdravlju, jadali za svoja već vremenom i nadošlim godinama nevesela stanja; zatim je Alipaša govorio o neumitnom slabljenju Turske Imperije, o nasrtajima Austrije, o stanju nedozrele Bosne, o stvaranju nove države od Hercegovaca, Crnogoraca i Bošnjaka. Vladika je kazivao kako je vidio Rusiju, Austriju i Italiju, pa je govorio ne samo o ujedinjenju naroda već i o ujedinjenju svih Slovena, a ti glasovi su dopirali iz Beča, Beograda i Zagreba. Tako su se dva vladara čvrsto dogovorili da zajednički nastupaju u odbrani svojih zemalja.

        No ovo bi bila samo epizoda u čitavoj građevini romana. Glavna je ipak priča Ragib age o njegovim kaznama i nesrećama i na kraju o trijumfu radosti i veselja. Za vreme Alipašinog vakta Zelengoru ne naseliše ljudi, osim šestero čobana sa šest carskih stada, šest torova i velikom kolibom. Jedne večeri iznenada je dojahao starac konjanik, da bi se nadisao čistog svežeg vazduha, i izlečio. Međutim, nije to bio razlog njegove posete, već sasvim drugi: tražio je među čobanima jednog koga je zagledao najduže. "Rado bih baš tebi ispričao osobitu priču, ako si voljan da je čuješ", rekao mu je. "Rado ću slušati", reče čobanin, "inače godinama govorim samo sa bravima." Starac je otpočeo priču kako je bio niko pa vlast dobio. Kratko vladao pa opet postao niko.
        Ispričao je tom čobaninu veliku i istinitu priču kako je proživeo čitav svoj život, kao i Alipašin, kako je na kraju ostao sam i ponosan. Najzanimljiviji je deo priče od trenutka kada je od sultana stigla vest o unapređenju Smail age za pašu. Ali dvojici paša u maloj Hercegovini nije bilo mesta. Alipaša je skovao plan da ubije Smail agu Čengića i postavio mu je zamku, no ovaj ga je preduhitrio i umakao. Ali kasnije je izgubio glavu, zaverom Alipaše i vladike Rada. Čim je video da je glava Zaim age Alipaši bila potrebna, starac je hteo da spašava Fatku od udaje za Zaima. Sirotica je rasla bez majke. Otac je hteo da je uda za Omera koji je ludio za njom, koji je bio viđena i poštena soja. Alah je odlučno na strani strpljivih. Oni koji veruju Alahu, on će ih na pravi put izvesti i darovati im svoju milost. Ragib se olako zamerio silnom veziru i nije došao na Bunu, na dženazu otančaloj vlasti. Zato je Alipaša hteo da mu se osveti: ulovio je njegovu Fatku, poručio mu i pripretio da će je udati u Gacko. "Samo na Sudnjem danu ćete dobiti u potpunosti zarade vaše, život na ovom svijetu je samo varljivo naslađivanje", zabeležen je ovde citat iz Kur'ana. Zatim je rešio da ide na Bunu, ali Fatki nije dao: "Ti vlast onome kome hoćeš daješ, a oduzimaš je od onoga od koga hoćeš." Ona je mislila na Zaima a babo na Omera. On je zbog straha otišao na Bunu; starost je gora od bolesti, osećao se nemoćnim. Priseća se njihovih druženja iz detinjstva, kad su orgijali i razne nestašluke pravili. Poslati su u Stambol, predali ih jednom rođaku, da uče medresu. Nije izdržao, žudnja za hercegovačkim kamenom ga slomila, vratio se u Stolac, napustio Aliju. Aliji se posle izgubio svaki trag, govorilo se da je i do sultana dogurao. Kad je bezvlašće ovladalo Hercegovinom, jedno jutro Alija Rizvanbegović osvanu u Stocu. Okusio slast vlasti, došao da zavlada bar stolačkom nahijom i najposle postane veliki hercegovački vezir. Kad se nije pokoravao volji Alipaše, uskoro Ragibu dva sina otrovaše ribom, a najmlađeg Mešu utopiše u Bregavi, tako je razglašeno. Kao da se šejtan uvukao u njegovu sudbinu. To je bila osveta ili podvala. Ubijaju ti decu da bi ubili tebe. Vlast imati pa ostati prosjak – teško je. To je ona poznata narodna kletva "Dabogda imao pa nemao!" Ali tešio se mišlju da svaka vlastodržačka sila može kako hoće ali ne može dokle hoće. Bog digao ruke od Hercegovine: glad i neimaština, gladna i neuhranjena deca na svakom koraku, očaj i tuga roditelja. U tim sušnim godinama narod se pitao – kome je više stalo do ovakve vlasti, jer od nekadašnjeg velikana ostala je samo vlast po svaku cenu. Srdžba Alahova se razlila Hercegovinom. Traži mudrog i sposobnog vladara, kao nekadašnjeg Alipašu. Svako vreme traži svog Alipašu. Vlast je slast koja oslepljuje i jake i mudre, pa kako ne bi starca natovarenog olovom. Sažaljevao je u tim vremenima Ragib Alipašu koji je mnoge glave odrubio, okružio se kočijašima umjesto umnim ljudima i čini zlodela. Podmetnuli mu silovanje kćerke Fatke od strane Zaima, da bi ga dokusurili. Ragib sumnja da su naručili silovanje. U Božji kantar nije sumnjao, a ubili su mu tri sina, za njima je otišla i hanuma, a evo sada kidišu i na jedinu kćer, Fatku. Kadkad pravda mora pobediti i zlo satreti.
        Onda nailazimo na priču u priči: očev, babov monolog nastavlja Fatka, u kome žali babove muke, tuguje za Zaimom i prezire Omera. Zatim se naizmenično prepliću monolozi oca i kćerke. Čudna je sprega vlasti i nedela, vezane su pupčanom vrpcom. Zahvaljujući Kur'anu i pokojnoj hanumi, nije ogrezao u zločine koje redovno prati vlast, a bio im je na domaku. Poštenje je najvrednije blago koje je Alah pokučio insanu, govorila mu je hanuma za života. Zato Ragib nije ni mogao biti drukčiji u vlasti, zbog čega se i zamerio Alipaši. Kad je Zaim aga došao i oteo Fatku, stari Ragib aga je jurnuo za njim i kidisao. Spasio dete a krvniku rasekao rame preko cele ključne kosti. Na ovom mestu traktat o kurvi i silovanju dat je ubedljivo i sugestivno, čime psihološka drama romana znatno dobija na intezitetu radnje i kvalitetu moralnog čina. Ragib je sumnjao da sve od Alipaše potiče, nepredvidivi je hercegovački vezir, uvek nekom spasilac a nekom dušmanin.
        Sve je na ovom svetu satkano od sreće i nesreće, jedna je od bitnih poruka romana. Dodirujući se suprotnosti, kao obale Neretve. U nesretnika udenuti klicu sreće – delo je najveće. A Kur'an poručuje: "Oni koji budu vjerovali i dobra djela činili, doista čekaju bašte uživanja, u njima će vječno boraviti."
        Još jedna poruka: sreću, ipak, ne treba na sunce iznositi.
        Silni Alipašini vojnici najzad uhvatiše Fatku dok još nije znala o čemu se radi, a nađe se uvezana među čvorovima debelog užeta. Nasadiše je na konja pa odvedoše na Bunu. Tom Alipašinom zloćom započe Fatkin kraj; proglasili su je za kurvu jer su kod nje našli podmetnuto dete, pripisujući to kopile njoj u greh. Ragib je pošao u zatvor gde je bila zatočena njegova Fatka; kad je sišao u podrum zatekao je dete premlaćeno i izmučeno. Pred ocem je morala priznati da je kurva da bi njegov život sačuvala jer su pretili da ga ubiju.
        Rekapitulacija života i stradanija naratora ovoga romana Ragib age Gosta naznačena je u ovim rečima: "Prvi dio života započeo sam rađanjem, drugi kad sam u mejtef kročio, treći kad sam se ženio, četvrti kad sam sina dobio, peti kad sam s Alipašom na vlast sjeo, šesti kad sam blagodeti s vlašću izgubio, sedmi kad su mi sinove otrovali, osmi kad sam bez hanume ostao, deveti kad sam ludio, deseti kad sam silovanje i čerečenje doživio, jedanaesti kad sam se iz Runa povratio i dvanaesti kad sam juče u ovu planinu dojahao. Već sam ih deset prepričao – evo jedanaestoga."
        Odlučio se na onaj najteži odlučujući korak: skinuti glavu Alipašinu, poravnati sve dugove. Stare kosti zagrejao, okupio sve ljude od ugleda, za nekoliko noći projahao Hercegovinu, posetio sve ugledne i poštene begove i upriličio zbor. Na čelo je progurao junaka Hamzu koji je takođe pretrpio zulume od Alipaše. Obratio se i Omer-paši Latasu za pomoć. On i njegovi jedva dočekaše, odrediše šejtanu crni petak, rodiše katul-ferman. Istovremeno i sultan je strogo naredio – Omer-paši Latasu, ili Alipašinu glavu ili njegovu. Skender beg je uhvatio Alipašu i njegovog sina na prevaru i poslušao naredbu sultana da Alipaša postane sužanj. Osamariše neko ćoravo i ušljivo magare, pa mu na sapi posadiše već osamdesetogodišnjeg starca Alipašu, na pola gola na ciči zimi. Sinu mu Hafiz-paši dadoše da vodi magare. Namestili su mu glavu tako na sapima, na prolazu kroz Kujundžiluk, da glavom udara o svaki stepenik. "Evo vam, gledajte u koga ste se uzdali!" – vikao je Omer-paša Latas da bi Alipašu ponizio a sebe uzdigao. I to mu bilo malo te nared
       i jednom vojniku da ga "nehotično" ubije. Ubiše ga na Dobrinju, sahraniše kao istinskog velikana u džamiji u Banja Luci. Ragib aga razmišlja kako nije trebalo tako postupiti sa velikim Alipašom, nije on tako zaslužio, golemom junaku i čoveku dostojnom najvećeg poštovanja. Trebalo je razdvojiti veličinu Alipaše od Alipaše kao kočijaša. Narator kaže: "Insan ne završava tamo gdje misli da mu je kraj, već gdje mu je suđeno, gdje mu je On odredio. Tamo gdje misli da mu je kraj može zametnuti klica novog života."
        Sestra Zejna kod koje je Ragib Gosto koji priča ovu priču, zanoćio, donese mu radosnu vest: Alipašin sin Hafiz-paša je poručio Ragib agi Gostu Alipašin amanet da do Ragiba dođe ova kazanija: "Ragib aga me slomio, u Stambol je hodio, glavi mi dohakao. Bio mi je jaran i ostao, a i dušmanin postao. Nije se razumio u vlast, nije me mogao pratiti, razišli smo se na prvoj raskrsnici. Da me je slušao bio bi sretan, ne bi iskusio sve te jade. Prepatio je za tri junaka, godinama sam ga udarao po tvrdoj pači, ne bi li se dozvao pameti. Nije išlo, mislio je da se vlast može pošteno nositi. Uništio me! Ali i danas mi je Ragib aga najveći prijatelj. I tebi je, sine moj, Hafize. To ne zaboravi! Kad ti najviše prigusti, pa te ostave svi, idi njemu. Kad sam mu već toliko kidisao životu, a nisam ga mogao opametiti, odlučio sam da ga ipak ne dotučem kao zmiji glavu. Ostavio sam jednog sina. U Bregavi se jednog dana udušilo jedno gurbetče, bi to povod da mi padne na um to što sam učinio. Ukradoh Ragib aginog sinčića Mešu, te dadoh da se razglasi da se udušio. Zatim momčića poslah za čobanina na Zelengoru. Kaži mu neka pronađe sina na Zelengori, neka zasniva novi život, neka se raduje unucima."
        I tako je Ragib aga pošao put Zelengore da traži sina Mešu među čobanima. Našao ga je na Zelengori, zagledao u njegove oči koje su bile najumilnije, na majku, i prepoznao ga. Na kraju kaže: "Znam, mili čobanine, ako Bog da, sine moj, umorio sam te dugačkom pričom jer ne bih drugčije nikad mogao sinu čitavu sudbinu njegovu kazati, ne bi za sav život ovoliko saznao. Nije lako u čovjeku četvorogodišnje dijete prepoznati."
        Eto, to je čitava priča koju je pisac Danilo Marić namenio naratoru Ragib agi, od koje je sačinjen sam roman. Zatim su na Ragibovom konju, niz strminu Zelengore, jezdila i pevala dvojica jahača. Njihovoj sreći i Zelengora je bila mala.

         U prvom redu tu je: koncentracija na unutrašnji život ličnosti. Danilo Marić u ovom romanu kao da nas vraća nekim bitnim svojstvima umetnosti modernog romana. Akcentujući značaj i sećanja za ljudsku ličnost, on u stvari varira jednu drevnu istinu o ljudskom biću čija je svest jedini istinski intenzivni život, onaj koji nadilazi svet materijalnih datosti i pokazuje neku vrstu unutrašnje neutaživosti subjekta. Čovek je lomljiva, krhka biljka, senka senke, – potrebno je nešto oštrije oko neprijatelja da bude pretvoren u prah iz koga je i sazdan – ali, na drugoj strani, isti taj čovek poseduje neočekivanu snagu misli, duh jedinstva sa drugim ljudima, svest o cilju za koji se može (i vredi) žrtvovati bez ostataka. Unutrašnji život čoveka u kojem se stiču i prelamaju, osvetljavaju, senzacije, misli, sećanja, ponovna prelaženja životnog puta, svojevrsna je mogućnost umnožavanja, bogaćenja životnog procesa. Ono što spolja izgleda kao jednostavno, jednostruko, linearno, bivajući plen unutrašnjeg života, postaje složeno, mnogostruko, višesmerno.
        Jedno biva mnogo, duh koji prodire u svet, koji ga poznaje, istovremeno produhovljuje i usložava proživljene životne oblike. Čovek nije samo ono što se može videti na površini ispoljavanja – ako smemo reći, kao senzorijalna datost; on je i bezmerna mreža unutrašnjih pokreta, zastoja, zaokreta, lebdenja između žuđenog i stvarnog, zamišljenog i datog. Duh koji se kreće, koji obleskuje nad stvarima, senzacijama, misao čiji se bezglasni hod vidi samo kao čipkasti svetlosni trag, kao palucanje mirijada senzacija, svesti koja se strelovito pali i gasi, taj duh, čijem se prostiranju nikad ne može odrediti tačni smer i jasan put, zahteva od umetnika vrhunsku osetljivost, izoštrenu imaginativnost, nesebičnu radoznalost.
        Danilo Marić ispoljava visoku meru umetničkog sluha za složenosti psihičkog života junaka. Refleksivnost koja čini da vidimo probleme u procesu, grananja relativnosti, mreže svesti koje nastoje da zahvate i ono što izmiče racionalnom, treperenja emotivnosti, lirizam duha koji se – često uzdržan – cakli nad životnim oblicima, – sve su to osobine kojima se roman "Alipaša" pruža ka onoj visokoj sublimnoj poeziji misli i ritmičke lepote. Nije li u rečenicama ovog izuzetnog poetskog romana prisutna velika dramatska složenost na relaciji duh i čin, misao i bivanje, moral i postojanje? I nisu li u ovom romanu već prisutne one Tolstojevske spone misli u kojima se delo iskazuje kao životni proces, umesto izdvojenih maksima o životnom procesu?
        Ako bi se htelo, za potrebe preglednosti u analizi, precizirati koji su dometi ovog Marićevog romana, šta to delo znači u sklopu Marićevog kretanja ka izrazu, jedan mogući odgovor bi mogao biti: "Alipaša" je roman izvrsnih atmosfera u kojima dominira laka strepnja, pred novim mogućnostima života; taj roman, dakle, u izvesnom smislu, zaokružuje i dovršava jednu etapu u razvitku velikog pisca (kako ga je nekada nazvala već pokojna profesorka književnosti, doktor književnih nauka i univerzitetski profesor Razija Lagumdžija). Možemo samo da potvrdimo da je pokojna profesorka i poznata kao književni kritičar, bila u pravu. Ostavila je negde zagubljenu recenziju, i nama u amanet da se samo kritički složimo sa onim što neminovno stoji pred nama i što moramo reći za najnoviji roman koji je nastao kao četrnaesta knjiga vrednog pisca Danila Marića. Ta prethodna sva književna dela koja je napisao, bili su samo jedna razvojna etapa u pripremama majstora za novi, presudan skok ka velikom kraljevstvu izraza.
        Ali, neophodno je reći i to: po jednom starom opažanju, ptica i kad ne leti pokazuje da ima krila, pa se samim tim moglo reći da su i prethodni romani i knjige pripovedaka Danila Marića, katkad sa krilima na zemlji, mogao sugerisati svoje buduće mogućnosti. Duh je to jedne ispitivačke, lucidne, senzibilne prirode, koja svet vidi kao zamršenu igru složenih značenja i podsticaja među tim značenjima, pred kojim se pokretljivo jedinstvo egzistencije ne ukazuje kao snop linija uperen u jednu tačku, već kao mnoštvo mogućih mreža koje se istovremeno razlistavaju i skupljaju, zavisno od ugla iz kojeg svet posmatra grananje životnih fenomena.
        To je roman egzistencije, sa filozofskom šemom i pozadinom, roman egzistencije, pre svega, po tome što je drama misli koja se napreže da obujmi svet i tragičnu jedinku u tom svetu i kojoj i svet i jedinka ipak izmiču u složenosti svojih tokova, podsticaja, metamorfoza i značenja. Roman egzistencije ovo delo je i po tome što zahvata u tajne primisli i misli ličnosti u momentima kada je ljudska sudbina u neodređenim mogućnostima konfiguracije. Ovaj roman je ispovest čoveka koji je doživio mnoge gorke istine, kojima se um bogati, ali ne osigurava čovekov osećajni svet, usložava ali ne isceljuje. Na prvom mestu tu je osećanje sveopšte povezanosti ljudskih činova u svetu. U tragičnoj viziji ljudi pokazuju solidarnost ili opreznost, dok neko u nevidljivoj koloni "opasnih" ne povuče taj nagli, neoprezni trzaj, a onda se njihova mržnja okreće prema takvom čoveku koji predstavlja mogućnost otežavanja njihove vlastite sudbine. Groteska je u tome, diskretno ironično iskri se misao pisca, što ljudi misle da se njihov položaj olakšava kad jedan od njih, fizičkim prestankom, nije više u lancima. Ironija je u tome: što naša zabluda rađa tuđu nesreću i što se čovek, makoliko bio pronicljiv, oprezan i lukav, na kraju krajeva, sam zaplete u sopstvene zamke i umire u kljusama koje je spremao drugim ljudima, kao što je to u ovom romanu glavna ličnost Alipaša.
        Slućeno, drago, od zamki zaštićeno mesto nije našao glavni junak. Senka ogromnog pauka koji ispreda mreže kismeta, sudbine, nadnela se nad čitav njegov životni put. Nalik na tiho dejstvo antičke "volje stvari", neumitnosti koja ljudima određuje jedan ili drugi put, u životnoj putanji Alipaše mogu se nazreti i pročitati slojevi i struje sudbine za koje bi bilo više nego nepristojno tvrditi da predstavljaju piščev sistem mišljenja, još manje kakvu doktrinalnu šemu sudbine ili fatalnosti. Poezija tragične vizije postojanja, kojom je ispunjeno ovo delo, ne izrasta iz racionalizovane misli o životu i njegovim protivnostima, već iz odnosa situacija, iz viđenja životnih izvora i struja koje se sudaraju, ostvarujući tim sudarima (i klijanjima) protivnosti dijalektiku dešavanja, onog što nam omogućuje da ovo delo vidimo kao vez umetnosti nasuprot filozofije rasprave o ljudskoj sudbini.
        Ako je književnost svest o životu, ako je ona umnožavanje, bogaćenje svesti o životu – to znači i svesti o nesreći, o jadu ljudskom i tragizmu – ona pomaže postepenom uspravljanju života, otkrivanju represivnih elemenata u njemu, ono što, u konačnoj liniji, predstavlja otrgnuti i životu suprotstavljeni motiv i cilj. Danilo Marić je likom Alipaše i romanom o njegovoj putanji samo produbio i na novim likovima pokazao plodnost misli o delu kao antisudbini, osvešćenju. Potvrđujući još jednom tačnu misao o piscu čiji zadatak nije inventar fakata, nego invencija, ne pedagoška briga za njegov izgled pred svetom, nego za njegovu istinu o svetu. U tom smislu, ovaj rukopis preporučujemo izdavaču za objavljivanje.

        Trstenik, 16.03.2000.

                     ALIPAŠA – Kritika Nusreta Omerika 

LIRSKI OKVIR I EGZISTENCIJALNI BOL