62.

RAZGOVOR DŽAFER-BEGA I 

NJEGOVE LJUBE

U svitu se naći ne mogaše

Ko što Džafer ljubu milovaše.

Odviše je zehri-ljubom zvaše,

Ona mu se ljevše ozivaše:

„Šta je, beže, moj sitan bisere“.

Ni tom niko meni ne bijaše,

Do njegovoj ostarjeloj majci.

Tome ona v’oma mani bila,

Pa dozivlje sina Muhameda:

„Zavadi mi sina i nevjestu.

Ako mi je zavaditi nećeš,

Ja ću tebi haramiti mliko,

Svaku kapcu po hiljadu puta.“

To je sinu vrlo teško bilo.

„Kako ću ji zavaditi majko?”

„Lasno ćeš ji zavaditi, sine.

Hajd’ otiđi bratu u odaju.

Pa ti sjetuj brata Džafer-bega.

Pušći ljubu, brate, Džafer-beže,

Što su nama govorili ljudi,

Tvoja ljuba po dućanu hoda

Pa je ljube mlade dućandžije“.

Muhamed je majku poslušao

On sjetuje brata Džafer-bega.

U mlađega pogovora nejma,

Već on pušća svoju vjernu ljubu.

Ostade joj troje siročadi.

Luda Merka od sedam godina,

A Muhamed od pet godinica,

Mali Ibro od  po godinice.

Ona ode materi u dvore.

Kad je bila poljem, zelenijem,

Ugleda je sa pendžera majka,

Pa je njojzi  tiho govorila:

„Evo meni šćeri u pohode“.

„Bogme nije, moja mila majko,

Već je mene beže oćerao“.

Troji su je prosili svatovi.

Isprosi je Lamigović Meho,

Prsten daje svadbu ugovara.

I ta svadba za neđelju dana

I ta brže neđeljica dođe.

Sakupio kićene svatove.

Kad su bili poljem zelenijem,

Ugleda je beže sa pendžera,

Pa dozivlje troje siročadi:

„Hajd izaćte na polje zeleno,

Neće li se povratiti vamo“.

Prošetaše troje siročadi,

Malo bliže svojoj miloj majci,

Kada ji je ugledala majka,

Svakome je darivala dara.

Maloj Merki diziju dukata,

Muhamedu nože okovane,

Malog Ibru svati pogaziše,

Majka pade u zelenu travu,

Kako pade, više ne ustade.

Hava Marić,70 godina,

selo Kokorina , Mostar

63.

KOPČIĆAJKA I BLAŽEVIĆ OMER

Urodila pšenica bjelica,

Od Ponora do Kopčića dvora.

Tu je želo tristo žetelica.

Još toliko mladije’ momaka.

Pred momcima Blažević Omere,

A pred curam Kopčić Ajkuna.

Progovara Kopčić Hasan-aga:

„Ženji, mobo, ne prosiplji klasa,

Daleko je do Jurjeva danka,

Kamo l’ nije do novoga klasa“.

Progovara Kopčić Ajkuna:

„A moj babo, Kopčić Hasangaga,

Sve ti blago ostanulo pusto,

Ne ostalo  sinu niti [ćeri,

Vet ostalo kurvi i đidiji“.

Vrlo hatur Kopčić Hasan-agi.

Kad je vakat od večere bio,

Sve večera malo i veliko,

Ama ne šće Kopčić Hasanaga.

On odlazi u svoje odaje,

Pa on zove svoju šćercu Ajku:

„Donesi mi vode u ibriku“.

Ajkuna se jadu doisava.

Ne šćedaše, bit joj ne mogaše.

Pa eto je babi u odaju.

Desnom rukom ibrik prifaćaše,

A lijevom sablju iza sebe

Hotijaše po bijelom vratu,

Stiže Ajku po svilenu pasu.

Ode ona u svoju odaju.

Pa prelaže svoje ruho b’jelo.

Tri sanduka bijeloga platna,

A četiri sve suhoga zlata.

Ona jami žigu iz odžaka,

Pa je meće u svoje sanduke.

Sve se svila pod nebo savija,

A zlato se u topove zbija.

Progovara Kopčića Ajkuna:

„Moje ruho, ostalo mi pusto,

Nisam te ja za vatre kupila,

Vet da dere Blažević Omere.“

Ona jami kalajli ibrike,

Pa eto je bunar-vodi hladnoj.

Na se udara turskoga abdesta,

Pa klanjaše četiri rekara.

Zavi oči, pa u vodu skoči.

Gledala je djeca iz mejtefa,

Trkom trču, a iz grla viču:

„Brže-bolje, Blažević Omere,

Uduši se tvoja mila draga“.

Kad to čuo Blažević Omere,

Brže leti bunar-vodi hladnoj.

Tri puta je vodo pregazio

Dok je naš’o Kopčića Ajkunu.

Pa je jami po svilenu pasu,

Iznese je na zelenu travu.

Pa je metnu na bijelo krilo,

Tad je jadan junak govorio:

„Moje oči, što me ne gledate“.

Mrtve oči, gledati ne mogahu.

„Moji zubi, što se ne smijete“.

Mrtvi zubi,smijat se nemogu.

„Moje ruke, što me ne grlite“.

Mrtva ruke grliti ne mogu,

To izrek’o teslim učinio.

Tu padoše dva mejita mlada.

Napored im mezar iskopaše,

Kroz mezar pendžer načiniše,

Kroz pendžere ruke sastaviše,

A u ruke zelene jabuke.

Neka truhnu zelene jabuke

Ko je truhlo jedno za drugijem.

Hava Marić,70 godina,

selo Kokorina , Mostar

64.

MUJINI SVATOVI

Crna gora rodila biberom,

Travno polje rodilo biserom,

Tud prolaze Mujini svatovi,

Stali svati sitan biser brati,

Al’ Mujaga biser ne beraše,

Vet svjetuje na konju đevojku:

Fato zlato dobro svjete primaj,

Devet sam se oženijo puta

Svije mi je otrovala majka,

I tebe će, žalosna ti majka.

Kad budemo pred bijelu kulu,

Izlaziće ostarjela majka,

Iznosiće šebet medovinu.

Nemoj popit žalosna ti majka,

Nego podaj pokraj sebe drugu.“

Kad su bili poljem zelenijem,

Ugleda ji sa pendžera majka,

Trkom trče u zelenu bašču,

Sve prevrće drvlje i kamenje,

Ona nadje šarovitu guju,

Pa je nosi na bijelu kulu,

Ona pravi šerbet medovinu.

Kad su bili pred bijelu kulu,

Izlazila ostarjela majka,

Iznosila šerbet medovinu,

Pa je svojoj snahi govorila:

„Jesi li se umorila nevo,

Jesi li hladne vode ožednjela“.

„Nisam se umorila, neno,

Al ti jesam ožednjela , neno“.

Tad joj nena vodu pokučila,

Pokuči joj srmali maštrafu,

Ne šće popit lijepa ževojka,

Vet je daje po sobom derinu,

Crče dere kano janje malo.

Hava Marić,70 godina,

selo Kokorina , Mostar

65.

LJUBOVIĆ SE S LJUBOM

ZAVADIO

Ljubović se s ljubom zavadio

Prvu veče na mehku dušeku.

„Kujo, ljubo, ko ti lice ljubi?“

„Oj bogami, beže Ljuboviću,

Niko moga i ne ljubi lica,

Vanjda moja u ludosti majka,

U ludosti, ama od milosti“.

„Kazuj ljubo, os’eć ću ti glavu“.

„A bogami , beže Ljuboviću,

Dva begovca, iz begova dvora.

Dva pašića, iz pašina dvora

Dva carevića, iz careva dvora“.

„Kujo ljubo, šta je mita bilo?“

„A bogami, beže Ljuboviću,

Dva begovca, dva kolana zlatna,

Dva pašića, dva fermana zlatna,

Dva carića, dvi nize dukata.“

„Kujo ljubo, što j’ od mita bilo?“

Dva fermana u majke razdrla,

Dva kolana sestri poklonila,

Dvije nize na grlu donila.“

Zubom škrinu beže Ljuboviću,

Zubom škrinu, čemerlija sinu.

Svojoj ljubi osiječe glavu.

Progovara os’ečena glava:

„Bog ubijo svakoga jarana,

Ko đevojku u matere ljubi,

Poljubiti pa je ostaviti,

Dušica mu raja ne vidjela,

Ni dženeta ni onoga svijeta.

Hava Marić,70 godina,

selo Kokorina , Mostar

66.

LJUB LJUBILA LJUBEROVA

MEJRA

Ljub ljubila Ljuberova Mejra,

Na sramotu amidžina sina,

Ljub ljubila tri godine dana,

Za to ne zna ni gora ni trava.

Kaza trava bijelim ovcama,

Bijele ovce svojim čobanima,   

A čobani  putem kiridžiji,

Kiridžije u selu imamu,

Imam kaza po selu džematu,

Džemat kaza ostarjeloj majci.

S’ede kleti lijepa djevojka:

„Ej travice, ne zelenjela se,

Bijele ovce, poklali vas vuci,

A čobane zaklali hajduci.

Imama nam pritisla munara,

Vas mu džemat kuga pomorila,

Staroj majci uši zagluhnule,

Pa ne čula što joj drugi kažu.“

Hava Marić,70 godina,

selo Kokorina , Mostar

67.

PLATNO PRALA MEMAGINA

FATA

Platno prala Memagina Fata,

Kod vodice u leđenu zlatnu.

S onu stranu Smiljanić Ilija:

„Bona bila, Memagina Fato,

Ti popušći niz ruke rukave,

A niz noge bijele nogavice,

Ja ću konja u vodu nagonit,

I ufatit Memaginu Fatu.“

Progovara Memagina Fata:

„Haj za poslom, Smiljanić Ilija,

Ja imadem devet braće mlade,

Živu bi ti žvalju izvadili:“

Okrenu se Memagina Fata,

Al priskoči Smiljanić Ilija,

Pa je baci sebi na dorina.

Dok su hladnu vodu pregazili

Tri put ga je pobratila Fata:

„Oj boga ti, Smiljanić Ilija,

Nemoj neme niz vodu pušćati.“

Kad su hladnu vodu prebrodili,

A veli joj Smiljanić Ilija:

„Čuješ li me , Memagina Fato,

Ne vodim te da mi budeš ljuba,

Nit te vodim da mi budeš sluga,

Već te vodim svome pobratimu,

Pobratimu Vlahinić Iliji.“

Hava Marić,70 godina,

selo Kokorina , Mostar