Zapisi im Stojeceg“ (4)

11.

Mamuraš?

Šuti!

Voda me jutros spasila.

U glavi mi sto kila.

Glava mi ovlika, ko Cocin bubanj.

Izađem na avliju. Odvrnem česmu, na najveċi mlaz i

glavu poturim pod česmu.

Svrnem vodu u se.

Dobra brate ova voda, ko je izmisli.

Spas.

Neko otud zajebava: Presuši česmu.

Ostavi i nama malo.

Treba imati dobar život, da piješ.

Treba.

Haj pij, svaki dan?

Ne moreš?

Nije čojek od čelika.

A i da je od čelika, proglodo bi se.

Proglodo.

Opet, haj živi normalno, da ne piješ.

Ne moreš!

Bezbeli!

Poludio bi, začas.

Prije sam ja mogo bocu najljuċe rakije; i da me glava ne zaboli.

Ko da nisam ni pio.

Danas???

Sve je to čista hemija, brajko moj.

Sve se gleda kroz dinar.

Zdravlje je na potonjem mjestu.

Šta je čojek?

Ništa!

Ništa, što veliš!

Ušutili; onda dugo, zure obojica kroz zamagljena stakla.

Vide.

Lazo i Mara, pod ruku, prodoše.

Lazo nosi mandolinu, u desnoj ruci; izmedu zuba gricka „trzalicu“.

Zametno kontrabas preko leđa.

Neznam baš, je li mandolina za Metohije?

Ali eto, neka.

Napredak.

Lazo je nastavnik muzike. Oformio je orkestar i hor.

Čudo napravio.

Došo je odnekle iz Crne Gore. Nastavaju, on i Mara u Kosinoj kuċi u Potoku.

Pojačaj malo, viču.

Odvrni do daske.

Ta je dobra!

„Aj ċavela“?

Slavko Peroviċ.

Jakako!

Najvolim meksikanske pjesme.

I ja.

Ko da sam rođen u Meksiku.

I Brkica je odnekle iz Crne Gore?

Navalili Crnogorci.

Nastaviše priču o nastavnicima.

Oženi sekretaricu Zoru. Ljepša je od njeg.

Brkica nije nešto na oči. Brkica pomali. Ovolišni, pokaziva dokle je njemu.

Da je viši zvali bi ga Brkajlija, ili najmanje Brko, a ne Brkica.

Ali, čojek peča! Prišt!

Strah i trepet.

Dovo je đecu u red.

Sve, pod konac.

Žale se đaci: Haj se sad okreni?

Pričaju ovako. Uđe Brkica u razred. Baci iz daljine dnevnik na sto. Uzme kredu i nacrta jednu tačku na tabli.

Đaci moraju sve vrijeme gledati u tu tačku.

Disciplina.

Stroga!

Šta stroga?

Ruska!

A, i raspuštana su današnja đeca.

Treba to pritegnuti i privintati, na vrijeme.

Na vrijeme, što veliš.

Ruža ċe se zaboravit?

Ruža je mačije blizne.

Ali Brkica?

Brkica?

Pitanje je, koliko ċe i on ođe ostati.

Slabo ti ođe iko prosperira.

Vjetrometina, buraz, vjetrometina, jedan iz daljine dobaciva.

Vrijeme nikakvo.

Prođoše Mašo Sariċ i Đoka Anđiċ „u Socijalistički savez“. Polahko.

Okupljaju najšire narodne mase.

Pošli na vrijeme.

Pusto.

Nešto, nema naroda danas.

Jedna zasebna grupica u „Stojeċem“ priča, više nabraja:

Mujo K. otišo, na privremeni rad u Francusku.

Šerif T. otišo, na privremeni rad u Ameriku.

Foto otišo, na privremeni rad u Njemačku.

Asaf otišo, na privremeni rad u Francusku.

Milan otišo, na privremeni rad u Njemačku.

Kemo Poško, otišo na privremeni rad u Francusku.

Hako Đušin otišo, na privremeni rad u Francusku…

Što „na privremeni“?

Šta smo mi ođe?

Mi smo „ na stalnom neradu“!

Ako se iko od njih, ikad ođe vrati, pljuni me!

Pojačaj malo, jopet oni viču:

I ta je dobra.

„Ja pijem čašu gorkih suza“!

Slavko Peroviċ!

A, ko bi drugi.

Najbolje su meksikanske pjesme.

Od njih te ne more zaboljeti glava.

Jedan, onako sredovječniji, u sjeni, totalno zaboravljen, od svakoga, pomaga; neznam, da li ga iko čuje.

Kad si živ, živi!

Sve ċe nas, na kraju, crvi pojesti.

I kažu ne pij?

Pij!

Pij!

12.

Enver Krvavac, profesor fizike, kupio novine, savio i stavio pod pazuho.

Neđo Hupkijeviċ, u crnom pletenom džemperu, kariranoj košulji i crnim samotnim pantalama (krupni samot), stoji sa Enverom, preko puta „Stojeċeg“, pod lipom.

Nedeljko kupio „Večernje“, beogradske…

Znaš li ti igrati šaha, pita jedan, jednog u „Stojeċem“?

Znam i koja mi korist.

Kakva je to igra, kad moraš glavu razbijati?

Da strepiš za svaki potez?

Najbolje je ovako.

Mozak na pašu.

Bolja je piva.

Onaj, što voli da filozofira (Filozof), prigovori im:

Vi se ne možete dokazati ni na „jednom“, a kamoli na „64“ polja.

Neđo stavi šahovsku ploču na kameni zid, pokraj parka, i razvrši novine. Poče prevrtati listove i tražiti neku stranicu.

Vjetar mu istrgnu novine iz ruka; trči Nedeljko na dvije-tri strane. 

Opet, sastavi novine, kakve su i bile.

Smotan Neđo, viču u „Stojeċem“.

Pametni ljudi su inače smotani.

Sreċa, mi nismo smotani.

Izvadi iz džepa, spremne, male makazice.

Šta no Nedeljko kruži?

Neznam.

Neznaš?

Analizu najnovije partije iz Rejkjavika….

Boris Spaski – Bobi Fišer…

Jedan Amerikanac, jedan Rus.

Kako si samo pametan.

Rusi su najbolji u šahu.

To nije samo šah, to je i politika.

I to svjetska, buraz, jedan dotle skroz nezainteresovan, a možda malo i „pod gasom“, dobaci:

Jebo ti politiku.

Politika nas je dovde i dovela; i prihvati snažno pivsku flašu, ko da neko hoċe da mu je otme iz ruke.

Kako je iznenada progovorio, tako iznenada i zamozoli.

Enver obučen lijepo, po najnovijoj modi; odijelo i kravata.

Vazda uređen i sriktan.

Skockan, brate.

Milun za šankom.

Ja i Milun, dobri, ko nokat i meso.

Samo privremeno! Govori, ko da se nekom pravda. Razvalio se. Zapušto stomak.

Raspuho dva brka.

Mijenjam, ne čuh koga reče, nekako nevoljno.

Nije „Stojeċi“ za mene, pošteno govoreċi. Svugdje sam konobariso, ali nekako na „periferiji“ najviše. I tu sam se naviko i naučio.

„Periferija“ je moje mjesto.

Mogu i stat i sjes, kad goċ hoċu. Ođe si ko vojnik, na straži. Cijelo vrijeme na nogama.

Moraš oko gosta, skakat i igrat.

Moraš pazit, kako ċes se obuċ, kako ċes izgledat; jesi li obrijan svaki dan, jesi li namirisan; je li ti košulja ispeglana; je li svako dugme, na svom mjestu.

Svakom „dobar dan – dobar dan“, „doviđenja – doviđenja“…“izvolite“…“hvala“…“molim“…

A i ova „nova muzika“ mi se baš ne sviđa. Ja sam ti više staromodan. I „epski“ nastrojen.

I ovi iz uprave drže te ođe više na oku. Na udaru si i meti.

Škilja ti, povazdan, puše za vrat!

Moraš pričat i što ti se ne priča; i slušat što ti se ne sluša. Moraš privuċ i održat mušteriju.

Naredio Škilja.

Poslije završene gimnazije, odma je Milun počo konobarisati. Nije imo volje ni moguċnosti, za nešto drugo i nesto više.

I u tome poslu se snašo. Zadovoljan je.

Enver je vazda bio laf, prisjeċa se Milun za šankom. Koliko nam je samo lijepih „dvica“ podijelio.

Na kraju godine, zadnji čas; sve nas izvede „na tablu“ i poreda, ko za strijeljanje; i „upiše“ dvice.

Ehhh…reče nekako teško; i ode iznositi prazne gajbe.

Nekad bilo, sad se spominjalo.

Moj …

Kako ti no bi ime?

Rastvoriše šah, posložiše hitro na ploču figure.

Opkoračiše zid i posjedaše. Ko da sjede u sedlu.

Neđo drži u ruci izrezak iz novina. Vuku poteze; zamisle se; ponovo vrate sve na početnu poziciju. Onda opet gledaju u izrezak iz novina. Pričaju i objašnjavaju nešto.

Fišer je bijeli, a Spaski crni. Igra se „damin gambit“.

Igra se “ Tartakoverova odbrana“, objašnjava Fehim Muhoviċ. Dobar je šahovski teoretičar, skoro ko Dimitrije Bjelica.

Unijeli se u partiju. Samo ruke rade i „klikeri“.

Neđo čita naglas i izgovara.

Čita na engleski, izvornije je.

Ne slušaj, gledaj.

Gledam.

…prvi potez: c4 : e6 … drugi… Nf3 : d5…treċi…d4 : Nf6…četvrti…Na3 : Be7….

Iskupiše se začas oko njih; ko da su se telefonom dogovarali.

Fehim Muhoviċ, nastavlja da daje važne detalje oko partije. Tako, mi „obični kibiceri“ moremo saznati:

Savelj Grigorieviċ Tartakover, bio je jedan od vodeċih poljskih i francuskih šahista u 20 stoljeċu.

Saznajemo dalje, da je rođen u Rostovu, na Donu; da je Jevrej; da su mu roditelji pobijeni u jednom pogromu 1911, iako su prešli na hrišċanstvo; da je kao emigrant živio u Beču i u Švajcarskoj.

Fehim ko enciklopedija.

Ne treba ti!

Nedeljko čita dalje:

… dvadeseti potez: e4 : d4…dvadeset prvi…f4 : Qe7

…dvadeset drugi… e5 :Rb8…

Jebo ti politiku, buraz; opet se javi, onaj malopredašnji iz „Stojeċeg“.

Zamrziš se sa narodom. Zamrziš se sam sa sobom. Ne moreš komotno izaċ u kafanu i sjes…ili stat.

Evo mene, šta mi fali, buraz?

Slobodno izađem i stojim.

Prav.

Niko za me ne zapinje.

Zovnem piċe.

Zovnu mi piċe.

Ne vagamo.

Živio!

I ti živio, buraz.

Kucnemo se.

Dok me noge drže, stojim.

Kad ne mognem više stajat, nađe se vazda neko da me odnese kuċi.

Metnu me u krevet. I bace jorgan, po meni, povrhu.

Da me ne pomete.

Da zaplačeš!

Šta da ti drugo pričam, buraz.

Fino sa svakim.

Fino sa narodom…fino…

Filozof mu reče: Ti si rijedak primjerak. Samo mrtva čojeka nose; tebe ċe nosit i živa i mrtva.

Imaju vala, koga i da nose, odgovori.

Nedeljko čita i vuče; i Enver vuče i neumorno puši. Požutio mu kažiprst i srednji prst od duhana.

…trideset sedmi: Qe4 : Nf6 … trideset osmi… RxF6 : gxf6  … trideset deveti… Rxf6 : Kg8 …četrdeseti …Bc4 : Kh8 …

Crni predaje.

Je li Rus, crni?

Jednom je crn, jednom bijel!

Ko i svako drugi!

Neđo savija izrezak, vadi i otvara novčanik i stavlja u posebni pridžepak. Pedantno.

Lična arhiva.

Rus izgubi! Onaj, onome reče.

To je tek početak.

To je tek, početak kraja.

Viđeċemo?

Onaj Filozof, opet se javi:

Svi smo mi „u šahu“. Takav je sistem.

Svi smo mi „u šahtu“, buraz.

Onda se Filozof zakači sa onim polupjanim, što govori „buraz“.

Jedan drugome govore „Pijunu jedan“ i „ Konju jedan“.

13.

P. se popeo na šank, pri kraju, i sjedi. Skupio noge u koljenima. Poturio ruke pod glavu, i glavu naslonio na koljena. Skupio se. Leđima podupro zid.

Još, samo dvojica u „Stojeċem“. Stoje zasebno.

Tiho pričaju, i pokazuju glavom u pravcu P.

Separatan čojek!?

Razočaran!?

U sve, i u svakoga.

Najviše u samog sebe.

Bolešljiv i nikakav.

Neċe išċerat, na godinu.

Najgora mu je jugovina?

Otkravi ljude.

Čuju, P. priča polahko i tečno.

Ko da čita iz ċitaba.

Zna lijepo reċi i izraziti se.

Koja mu korist?

Bolje bi mu bilo da nezna.

Bilo bi mu lakše.

… U ovaj grad se „ne dolazi“. Iz ovog grada se „ide“, u svim pravcima, „glavom bez obzira“, đe bilo. Ođe i ko dođe, dođe „nakratko“ i „privremeno“; i čim nešto skunaturi „pobježe“. „Pametan“ čojek se na vrijeme obezbijedi i pripremi odstupnicu. Ođe more, ko mora.

Ko nezna za bolje; i ljepše, ili ko je ođe naučio i ođe mu je lijepo. Tješi se. Tješi sam sebe. I nikad, da se utješi. Ođe je čojek osuđen, da provede život. I u čem mu život prođe?

Nezna, ni sam.

Ko „propane u svijetu“, ođe se vrati i „dotrajava“. Ko ne more niđe, ođe more.

Život je surovo jednostavan. Samo se rodiš i čekaš smrt. „Između“, ništa lijepo ne vidiš, i ništa lijepo ne zapamtiš.

Ođe postoji samo „prošlost“; ljudi hodaju „natraške“; lijeva desnoj, nije „druga“.

Ko goċ more da zaobiđe ovo mjesto, „zaobiđe ga u velikom luku“, i sretan je.

Ništa nije na gubitku.

I neko ko je „privržen“,  „nedođe“ ođe , veċ samo „navrati“, malo „da prođe i vidi“; da se podsjeti „ i brže bolje ode“.

Na živu prešu.

Vrati se prije nego je i došo. Vidi grad „onako s noga“, nema od kojih doba „ da posjedi“.

Ođe, čojek nije nikad mlad, opušten i miran. Vazda ga

nešto „kopka“ i „goni“. Vazda nešto u njemu „mili“, „gamiže“ i „hoda“. Vazda zamišljen i optereċen.

Kako svezati kraj s krajem?

Kako proċi ispod kapi?

Nikad skuċen.

Nikad siguran.

Nikad shvaċen.

Ođe ti je sve daleko; ođe ti ništa nije blizu; ništa ti nije pod nosom, i ništa ti nije na dohvat ruke.

Ođe ničega nisi željan, jer ođe nema želja.

Ljudi trče bez cilja, ali da znaju konačni cilj, smjesta se ne bi nikad, i nikud pomakli.

Da živis hiljadu godina, ne moreš reċi: Naživio sam se!

Ođe ti nema života.

Ođe ti nema osjeċaja.

Sve ti je ođe „pod moranje“.

Ođe je Bog, davno reko „doviđenja“.

Nema više nesretnijih ljudi na jednom mjestu; i ne znaju da su nesretni; i ne znaju koliko su nesretni.

Misle, niko sretniji od njih. Tvrde. Ubijeđeni su. Hoċe da se pobiju.

Zakoračili su prvi „u bolju buduċnost“.

Ođe se ni putevi ne ukrštaju. Bježe, jedni od drugih.

Ljudi fataju „prečice“, da nikad i niđe ne stignu.

Ne moreš da vidiš dva čojeka zajedno.

I vode su se pogubile, i riječi poniru u zemlju, i pogledi.

Ođe su ljudi vazda „ na proputovanju“. Zaustave se „samo da protegnu malo noge“. „Moraju dalje“!

Što dalje.

Najdalje.

Ali „ sledeċi put“, naċe vremena. I sledeċi put ċe opet biti „ sledeċi put“. Tvrdo, obeċavaju.

U ovaj grad, ni lijepo vrijeme „ ne navrne“.

I kad kiša pada, ne pada ko normalna kiša.

Potop, napravi.

I kad snijeg zavije, ne zabijeli nježno i idilično: nego zatrpa kuċe i ljude u kuċama.

Kad sunce grije, ne grije „ko u Dubrovniku“, da ti je lijepo.

Ne žališ, ni da ga platiš.

Ođe, grije da ti naškodi.

Grije da te sprži; i ubije.

Ođe se nemaš ničim pofaliti, šta je napravljeno.

Osim, šta smo, i koga „srušili“.

Ođe je „ljepota“, biti daleko od svega.

Biti zaograđen, u sopstvene misli…

Razočaran?

Pokazuju opet, glavom, u pravcu P.

Nezna šta priča!

Trabunja!

Reko sam ti.

Skroz.

Skroz, naskroz.

Pušti ga, nek „ċumura“.

Davno je pušten.

Zapisi iz „ Stojeċeg“ (5)

14.

Ne more svak, ni konobar biti!?

Ne more.

Ti nisi za taj poso.

Nisam, prizna Milun.

Pravo veliš.

Trebalo je neđe nešto početi „raduckati“, i eto…

Misliš, samo privremeno.

Dok se ne nađe, nešto bolje i isplatnije.

I onda jedan dan, drugi dan…jedna godina, druga godina.

Znaš, ko je dobar konobar?

Koka!

Koka je za tog rođena.

I građena.

Škilja je to sve, dobro probro i rasporedio.

Zna dobro, ko u koju kafanu zalazi.

Koja sorta ljudi.

Metne konobara, tačno za njih. Nikad ne omahne.

Naprimjer Anđa?

Je li Anđa za „Slavljan“ ko stvorena?

Dolaze penzioneri, igraju „table“ i slažu domine.

Dolaze „oni“, što igraju karte u pare.

Puca karta.

Boli glava.

Dolaze s pijace Blagajci, Drinjaci, Srbijanci …

Anđa, onako „malo otvorena“; kad treba brza i pohitna, kad treba opet spora…

Sjede i zapali; preturi lijevu preko desne, desnu preko lijeve…

Kad drugi nešto „izvale“. „izvali“ i ona; kad se nasmiju, nasmije se…

Vlada situacijom.

Naprimjer Sajo u „Starom pazaru“.

Domaċin čojek. Viđeniji.

Ozbiljan. Radan.

U pet zora ustaje.

Otvori radnju, na vrijeme.

Doduše, Mujo Drljeviċ, ga vazda čeka pred vratima.

Čuva vrata.

Prije Muja Drljeviċa, ne more niko ustati.

A naspavan.

Piju ljudi prvu kafu, da se razbude.Prvi konjak, da se malo smire i koncentrišu.

Piju čaj.

Očajavaju.

Dolaze „ na marendu“, da nešto prezalogaje.

Gužva u „Starom pazaru“, ko u Cicinom hanu.

Sajo, to sve polahko.

Zapričaju se o …

Je li rodilo Gatačko polje?

Jes-nije.

Je li što išlo na pazaru?

Jes-nije.

Protabire politiku…

I sve tako!

Jes-nije.

Kad nije „hiċa“, Sajo se kraj prozora, do na cestu, nasloni i podnimi.

Da zaspe.

Gleda u Šabana Zvizdiċa.

Ko da ga prije, nikad nije vidio.

Šako je „ inventar“, u „Starom pazaru“.

Kafana „Lovac“

Salko i Habiba.

Koliko goċ radiš i zaradiš, za uhar je.

Stan im iznad kafane.

Kafana u kuċi.

Ne more ljepše.

Mogu stiċ, skuhat ručak.

Kad nema niko; iznesu sto vani. Salko stavi na sto, bijeli laneni šešir sa crnim obodom; prisloni šukaru uz stolicu.

Habiba zapali.

Salko kašlje.

Namjeste šahovsku tablu.

Ubijaju vrijeme.

Igraju šaha.

Ljuti su protivnici.

Hakija nije loš! Malo je „potežak“. I „preozbiljan“.

Blažo je za „Burka“.

Adil je mlad  i zelen.

Leti.

Očima govori. Upitan i susretljiv.

Prpa je posebna priča.

Mangaš.

Ne gleda te u oči.

U žurbi.

Zna složit priču.

Zna bit i zajeban.

Ne more sa Škiljom niko.

Nije to sve lahko držati pod šapom.

Glušac je „uglađen“, Škilja ga svuđe ne baca.

Hotel-Društvena.

Tu sjede i jedu pravi gosti. Tu ne more uċ, ko goċ hoċe. I mahnitat.

Zna se ko tu more.

„Miċko“ je vrijedna.

Čudni smo mi ljudi; i „naheleta“.

Žensku, damo nadimak, muško ime. Miċko.

Miċko lahka na nogama.

Trepti.

Prije nego sjedneš, reče ti „Izvolte“.

I tebi „Izvolte“.

Zbuni me.

Koka i Miċko su odvojili.

Pita te „šta ċeš“?

Ja kažem „isto“.

Šta ċeš ti, pita onog do mene.

I ja ċu „isto“.

I obojici, uvijek donese „isto“; nikad ne pogriješi.

Napijemo se „od istog“.

Samo, što ne zapjevamo.

Ili neko, nakav spor. Ne zna šta ċe; ne zna šta bi popio.

Na kraju kaže:

Donesi mi „šta bilo“.

Donese mu „šta bilo“ i taj popije „šta bilo“.

I pije cijelu noċ „šta bilo“.

45 stepeni.

I nije baš, šta bilo.

To je pravi konobar, što ti uđe u dušu.

Bolje te upozna, nego ti sam sebe.

Ili neko iz daleka dovikuje. Teško mu ustat ili ne more na noge.

Doneste mi otrova!

I donesu mu tačno „otrova“, koji pije najmanje 30 godina, i to marke koju on najviše voli.

Ili uđu dvojica i sjedu za „svoj“ sto.

Oni ti ništa ne poručuju.

Donesu im i serviraju, ono što „oni piju“.

Ne zovu nikog ni da plate; ostave pare na stolu; znaju koliko.

Samo odu.

Uhodano je to.

Koka je vrijedna.

Ko o čemu, oni o Koki.

Koka je trebala biti muško.

Niko se ne smije na nju zaleċet.

More Koka najačeg muškarca, uhvatiti za „kapuricu“ i izbaciti napolje.

Zavede red i mir.

Ne treba miliciju zvat.

Moreš mirno posjediti i popričati, ko čojek; ne bojiš se da te ne „zagrli“ neki pjano; i da ti priča dva sata,

„tužnu priču, svog života“.

Koka je zakon.

Ja sam ođe još dva dana, priča Milun.

Mijenjam Slavišu.

Došlo mi dovde.

Nije ovo za mene.

Čista robija.

15.

Prazan „Stojeċi“.

Samo dvojica stoje.

Dosađuju se.

Uđe S.

Evo S. viču.

Haaa…

Sokole ga.

Haj sokole!

S. „oduzet“, jedva nekako potrefi vrata.

Inače, generalno, danas uska vrata prave.

Nalaktio se na šanak.

Upoznati su sa „S. slučajem“. Ona dvojica,

živnuše.

Dobiše temu.

Nisi ni prvi, ni posljednji.

Pustio si jezik.

Ne bio govorit.

Još si mogo stajat, đe si stajo.

Da si samo znao i umio.

Da ti je ko imo na uho prišapnut.

Ne S. Stani! Đe srljaš?

Šta činiš sebi?

Budalo!

Da ti se sjutra svi smiju.

Da ti se cijela čaršija sladi.

Kome štetu činiš?

Sebi!

Ko ċe te poduprijeti?

Niko.

Ko ċe te gurnuti u provaliju?

Mnogi.

Takmičit ċe se. Pišu im se poeni.

Jadni S.

Jadniče.

Đe si danas prispio?

Da se heroj napraviš.

Što drugi ne smiju ni pomislit. Koja si sila?

Ne bio lajat.

A ne umiješ ni lajat.

Umjesto da osuješ ljudski, onako uopšteno i široko; paušalno.

Ne! S. ‚će osovat lijepo.

Poimenično, toga i toga. Da ne bude kakve zabune. Ni sumnje.

Da se tačno zna koga je S. danas „spremio u materinu“. I sto puta ponoviti. Da svi dobro čuju.

Mogu i da mu lično poruče.

Taj je, za S.obična „nula“.

Iako sjedi, đe sjedi.

Iako vedri i oblači.

Iako ga drži i Sarajevo i Beograd.

Bogami nisi dobro svezo S.

Nisi dobro izvago.

Nisi dobro ocijenio „ trenutak u vremenu“.

Izletio si ko malo dijete.

Ko ċe se zauzeti za te?

Niko.

Zaplatit ċeš!

Neċe ti odbiti „ na pjansku“.

Ne znaš ti šta su ljudi?

Nisu ljudi, to što ti misliš.

Danas su jedno, sjutra su drugo. Promijene se u sekundu.

U „ovoliko“.

Povijaju se, kako vjetar puše.

Dodvoravaju se, da se ne zamjere, da im se ne zapamti.

Gubo!!!

Svi su pobjegli od tebe.

Imaju prečeg posla.

Moreš im sad zasmetati.

Sad si im, na teret.

Mogo si živjet, ko bubreg u loju.

Da ti titraju, neku stvar.

Zaletio si se!

Voliš, da se bučeš.

Da se prsiš.

I šta sad?

Eto te, tamo!

I sam, stoj!

Stoj tu, sa nama.

Po kazni.

16.

Dan, pun svjetla.

Planina, ti se nekako približila.

Mili ti se živjet.

Ispred „Stojeċeg“, na betonu, igraju se đeca.

Jedni igraju „tapke“.

Jedan dječak viče: Vidi koliko sam nafuljo. Pun džep.

Drugi, bacaju „tura-jazija“.

Vazda dobijem, nezadovoljno, jedan drugi viče, Meliċa iz Zvijezde. Imam preko 20 Meliċa.

Lijepo vrijeme, ponavljaju.

Ne more ljepše.

Lijepo mi i kad ne pijem.

Nekako sam smiren i miran.

Moreš me gaziti, ili po meni skakati; neċu ti ništa.

Trijezan dan.

Redžo Hamzi s dva sina ode prema slastičarni.

Muhamed, mlađi, u dresu „Partizana“, Redžo ga drži za ruku; Ahmet,veliki, nekolike godine stariji, isto u dresu „Partizana“, s crno-bijelim prugama, u dvije ruke nosi tevsiju.

U „Stojeċem“ pogađaju, jedni viču „grčka baklava“, drugi „krempita“.

Redžo nosi tevsiju u desnoj ruci.

Jedni viču „šampita“, drugi „tulumbe“.

Teče im voda iza zuba.

Dvojica, novih, uđoše.

Najbolje je, da na ovoj vruċini popijemo po jedno „malo nikšiċko“, da speremo grlo.

Da se malo rashladimo.

„Mala“ ? viče. Hoċe da poruči.

Ne dođe „mala“, nego „mali“.

A taj „mali“, veliki.

Dva metra u njemu.

Studenti i stariji đaci se iskupili, oko jednog.

Zovu ga Cole.

U mladosti, pričaju za nj, bio je veliki ženkaroš.

Grupa studenata, odma se okomi na nj; da priča Cole, istinite i izmišljene doživljaje.

Priča savršeno.

Najvole „onu“,kad je Cole išo na „ nadškolovavanje“, u Beograd, ono poslije rata; i kako se obreo u Studenskom domu, i kako ga je neka mlađa studenkinja, bila štiklom po glavi.

Svaki put „Stojeċi“ se od smijeha trese.

Pravo „pozorište“.

Cole je car.

Cole, što ne navratiš, češċe?

Najzad, Cola popustiše.

Jedan, malo zreliji, politički davno skreno, odvojen i sam, na drugom kraju „Stojeċeg“, ċuti i pije; gleda predase.

Peru ulice u „Metohiji“, u po bijela dana.

Muċo, pomali, muči se da savlada i kontroliše šmrk i jak mlaz vode.

Ko da pokušava, udava, da uhvati i savlada.

Zadirkuju ga studenti; i izazivaju.

Ne mogu smirom.

O Muċo! O Munibe!

Haj, nas malo poprskaj, ako moreš?

Muċo okreċe moċni šmrk i prska po staklima „Stojeċeg“.

Bogami, dobro opra stakla.

Bilo je krajnje vrijeme.

Onda se Muċo razgoropadi; nije to više „poso“, to je igra; pa okreċe šmrk i prska, i nadiže nedužne goste hotela u ljetnoj bašti.

Bježe, sve jedan pro drugog.

Polomiše noge.

Pričaju, jednom je stigo tako, i Dragicu „da okupa“.

Prođe Kasura „ s motorkom“, u ruci.

Kasura je bez motorke, ko go.

Prođe Strajo Pindža na autobusku stanicu.

Prođe…

Iz opštine ide Drago „Mali“.

Vesela družina u „Stojeċem“, moli Šopa, odličan je imitator; da imitira Đorđa G., kad ruži „ Malog“.

Đorđe je trener u „Mladosti“, „Mali“ je fudbaler.

Malo odškrinuše vrata, Šopo namjesti obadvije ruke na usta, to je prava vještina.

Šopo započe, „Đorđovim hrapavim glasom“:

„Drago, boga ti jebem, vraċaj se odma u odbranu“.

„Mali“ prođe ispred „Stojeċeg“ i samo podiže ruku.

Oguglo.

Navališe opet na Šopa, kad je veċ počo.

Šopo je sada, reporter, Marko Markoviċ i javlja se sa stadiona JNA u Beogradu.

„ Dragi slušaoci emisije „ Vreme sporta i razonode“,

večeras je na programu 27 večiti derbi, Partizan-Crvena Zvezda. Na stadionu JNA, okupilo se 50 hiljada gledalaca.

Partizan nastupa večeras u sledeċem sastavu:

Na golu Ćurkoviċ; bekovski par Radakoviċ-Damjanoviċ; u half liniji igraju Đorđevic-Paunoviċ-Ljuba Mihajloviċ…“

U tom momentu, jedan što ulazi; gurnu laktom Šopa, i Šopo izgubi glas, Marka Markoviċa.

„Zipa“ malo, stari! viču, ovom što uđe.

Prekinu, direktni prenos.

Mnogo se izvinjavamo, skrušeno odgovari u čudu čojek.

Očito zaluto.

Tražim zahod, hitno, tiho priupita.

Idi neđe za drvo, savjetuju ga.

Najpametnije ti je.

U „cajtnotu“ si.

Onda, oni isti, nastaviše priču o Redžu i kolačima.

Jedan viče, hoċe da se kladi, da more na jednom mjestu pojesti tevsiju šampita ili tevsiju hurmašica; ako ko ima da plati.

On: Mogu.

Oni: Ne moreš.

On: Mogu.

Oni: Ne moreš.

On: Mogu.

Oni: Ne moreš.

Onaj, u drugom kraju „Stojeċeg“, što ċuti i pije, i što je davno politički skreno, prozbori jednu rečenicu, i više nijednu.

Jednom i više ni jednom:

„ Ima neko crnji i od Galonje“.

Možda je iz sve ove priče, na kraju, Redžo imo najviše koristi.

Zapisi iz „Stojeċeg“ (6)

17.

Izleċe jedan iz „Stojeċeg“, izbezumljen.

Nešto mu nije jasno.

Đe ode Dule?

Niko mu ne znade odgovorit.

Dule je ko vjetar!

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Zrak igra pred očima.

Upeko „mađar“!

Benziska pumpa u centru Metohije.

Četiri pumpe ispod betonske nastrešnice. Nastrešnica naslonjena na tri okrugla stuba s krajnje strane i tri stuba posrijedi; s druge strane naslonjena na nisku „zgradicu“, u kojoj su dvije prostorije. Jedna, služi ko „kancularija“ i blagajna, druga ko omanje skladište.

Pumpa?

Ko, i mjesto!

A, bogami, ko i mi!

Jadna!

Najusamljenija benziska pumpa na svijetu; jedan tužno priča.

Žali pumpu.

Žali nas!

Dobacuju mu: Prečniji smo ti, mi.

Haj, koliko ima vozila u Gacku?

Moreš izbrojat na prste od jedne ruke.

Opštinski „pežo“, Mekov rudnički kombi, Uprave puteva „grna“, Kapetanov „Fap“, Rizova „Volga“ i dva „tristaċa“.

Ljeti, ko i ima malo prometa.

Zimi, moreš je zatvorit.

Nezir Fazlagiċ radi; iznese drvenu stolicu; podigne glavu, da vidi đe je sunce; namjesti stolicu u debeli hlad.

Sjede i čita.

Najnoviji pisani roman iz serije „Vajat Erp i Dok Holidej“. Nijedan ne propušti.

Nasjedit ċe se i načitat, dok mu neko ne zatrubi.

Jedan, nasamo u „Stojeċem“, jedva stoji na nogama, priča sam sa sobom:

„…Luka i Zeċo su putovali 32 dana do Amerike“.

Onda, duža pauza.

Čuješ, kako muha zuji.

Poslije čuješ zavija „hitna“ kroz Gacko; da od straha umreš

Faim „nagario“, viču.

Nečiji život je u pitanju.

Uđe jedan, mlađi. Blijed ko krpa.

Samo kratko reče:

Šaċo, Jašarov čoban.

Jašar gonio sijeno. Šaċo ležo na sijenu, na kolima. Visoka kola.

Vozili ispred kuċe Vlada Popoviċa. A ispred Vladove kuċe raste, jedina murva u Gacku. Ogromno, razgranato stablo; visočije od kuċe.

Rodi.

Pojedu je tice i ljudi.

Šaċo pružio ruke da „nadrpa“ murva, prihvatio za grane. Zaboravio, da je na kolima. Jašar proċero kola,

Šaċo osto „da visi u zraku“.

Izgleda, da je pao pravo na glavu.

Ne zna za se.

Onda, pričaju o Šaċu, kako je vrijedan i poslušan najamnik.

Ne moreš naċi još jednog takog, u cijeloj Bosni.

S lučem da tražiš.

I hrabar?

Prošle godine, „neđe u ova doba“, prvi je preplivo Okruglaš. Vir, đe su se najbolji plivači „dušili i topili“.

I đe neka sila i „struja“ pritegne čojeka na dno.

Neki spominju i „priču o aždahi“.

Jes, da je priča „malo fantastična“.

Jes, jebi ga, ali „nestane čojeka“.

Spominju zadnji slučaj, kad su se dvojica mještana utopila.

Nestalo ih, u sekundi.

Tijela im nikad nisu pronašli.

Onaj, što jedva stoji na nogama, i dalje neumorno priča, sam sa sobom.

Moreš nesto razumiti i povezati.

Priča „ o nekom, iz nekog sela“, koji je „uspio u životu“; koji je završio „vojnu školu“; i dobio namješten stan. I taj, stoji ispred ogledala u stanu. Fino odjeven, u uniformi. Ne more sam sebe da prepozna u ogledalu, pa sam sebe pita „nekako ponosno“:

„…Fala bože, je li to onaj, mrljavi Kaljo iz Prijeka“.

Prođe kroz čaršiju Ibrovica Tanuša; nakupila hrpu kamenja u krilo, da naċera đecu sa Obarka.

Ćuškaju fuzbal.

Utabaju joj njivu, ne more zadugo, ništa iz zemlje „da probije, i nikne“.

Šaċo je tvrđi od kamena, pričaju.

Da pane iz aeroplana, ne bi mu ništa bilo.

Malo se popravi situacija u „Stojeċem“

Zagraja raja.

Neko poručuje, neko hoċe i da plati. Nedaju mu. Izvadili svi novčanike.

Ko ċe da plati?

Da se pobiju.

Naplati od svakog, neko pametno predloži.

Onda uđe, malo teatralno, Ahmo Čusto. Okošt i plav. Krhak. Blijeda tena. Zelenih, melanholičnih očiju.

Lahko obučen.

Puši, usput. I pravi kolutove.

Pridruži se grupi Avtovčana.

Pita veselo:

„Ima l` mjesta za Džordž Besta“.

Atmosfera se, najmanje, za dva puta, popravi.

Onaj, što jedva stoji na nogama, i što cijelo vrijeme priča sam sa sobom viče: (to je vjerovatno poenta svega)

„…Đe je rječina, biċe i potočina“.

Osta, neshvaċen.

18.

Privuče me malo u stranu, bliže k sebi, onaj što priča sam sa sobom. Ne moreš se odbraniti.

Još me i zagrlio.

Malo mu se „razdanilo“.

Znaš li ti, ko sam ja?

Znam, velim.

Znaš li ti, ko sam ja?

Znam, ponovim.

Ništa ti ne znaš!

Znaš li ti, đe sam ja mogo biti?

Znaš?

Znaš li ti đe sam ja sjedio?

I s kim?

I to, do koga?

Vidiš ovog što prođe?

Pokazuje glavom, kroz staklo.

Sad je „glavešina“.

Znaš li ti, šta je on za mene bio?

„Ništica“!

Ništica mi je „jače“, nego nula.

Nije mi mogo, ni kaput pridržati.

A vidi, đe sad sjedi?

Đe on, sad sjedi?

I đe ja, sad stojim?

Razumiš?!

Bio je „na suprotnoj strani“.

Ja sam ga lično izvadio „iz škripa“.

Ovim rukama!

Unosi mi ruke u lice.

Mogo sam ga…

Škljoc! I nikom ništa.

Ko muhu.

Tap!

Udari dlanom po šanku.

I nikom ništa.

Ko mrava.

Mogo sam ga zgazit.

Niko ništa, da ne primijeti.

I ne postavi pitanje.

Eeeeej…

Ja sam sjedio „u vrhovima“.

U „samim vrhovima“.

Pokazuje rukom „zamišljene vrhove“.

Danas vole “drugove s mrljom“.

Bezopasniji su.

Ja nisam znao da šutim.

Što vidim.

Kažem.

Što osjetim.

Kažem.

To se mnogima ne sviđa.

Prekrižili me.

Jednostavno.

„Otišo po partijskoj liniji“.

Iznevjerio sam ih.

Nisam htio, da iznevjerim sebe.

I evo jesam, đe jesam.

I s kim jesam.
Ko mi je sve dolazio?

Ko mi je sve na vrata, kuco?

Kome sam valjo, sve u životu?

I danas???

Ti, kojima sam najviše valjo, prolaze pored mene i dignu glavu.

Ko ja treba „glavu da spuštim i sagnem“, ko ja sam „izdo“, ko ja sam „pogriješio“.

Ja treba da se sramim, i u crnu zemlju „ da propanem“.

Znaš li ti, ko sam ja?

Znam, velim.

Znaš li ti uopšte, ko sam ja?

Znam, ponovim.

Ništa.

Ništa, ti ne znaš.

Tap!

Udari, opet, dlanom po šanku.

I nikom ništa.

Ušuti i odmače se dva-tri koraka, u „onaj svoj svijet“.

Ahmo Čusto je dobro zagrijo atsmoferu.

Pitaju ga za „rođa“, Hamdiju Čustoviċa. Hoċe li napraviti solo karijeru?

Učestvuje sad, na festivalu „Vaš šlager sezone“ sa pjesmom „ Moja učika“

Ima glas, viče Čusto.

Hamdija je „naš Tom Džons“.

Jedini on u Jugi „ima kapacitet“, da otpjeva „Dilajlu“.

Natjeraše i Ahma da i on zapjeva; nije ni on u pjesmi „puno zaosto za rođom“.

Pjeva:

„ Te kobne noċi

Još kod nje je gorjelo svjetlo

Crne su misli

Ko bujica letjele tu

Bila je moja…“

Toooo Čusto!

Poleċeše čaše.

Odoše ruke u vis.

Pjesma gubi u prevodu na naš jezik, viče Čusto.

U engleskoj verziji je „mnogo jača“.

Nastavi da pjeva.

Pripomažu mu i ostali u „Stojeċem“.

Refren: (naravno, svi znaju)

„ Vaj, vaj, vaj Dilajla,

   Vaj, vaj, vaj Dilajla“.

I opet.

Digli „Stojeċi“ na se.

Ludnica.

19.

Jedan.

I još jedan.

Sami.

Je li se teže probuditi ili

zaspati?

Buđenje je gore!

Đe?

Kako?

Kuda?

S kim?

Pitanja se sama nižu i postavljaju.

Ćutanje je odgovor.

Ćutanje je odbrana.

Nebo, palo na zemlju.

Kiša se drži, na vjetru.

Ali, nekako „mehko“.

I toplo.

Zatim, razgovaraju o drvoredu, dokle im pogled dopire, do Bloka.

Spominju „Avdovu topolu“, „Jovankinu lipu“…

Kako je ko, autom, u koje drvo udaro, tako je i drvo dobivalo ime.

Ne piju ništa.

Rano je.

Ne valja, na gladan drob.

Cmilja pomaže Dunji, da dođe i otvori trafiku.

Slažu novine na pult.

(Najprodavanije novine: Politika, Oslobođenje, beogradske Večernje, Ekspres, Borba, Nin, sarajevski Svijet, Zabavnik, Ilustrovana politika, TV Revija, Tempo,  Start, Čik pogodi, Eho, Jež)

Stavljaju, kamene oblutke, na složkove novina.

Zna ođe puhnut!

I to kad se najmanje nadaš.

Onda, ode Cmilja u hotel po dvije kafe.

Jutarnji ritam.

Njego Đ., Huko G. i Mile Zupa, zamakoše prema „Slavljanu“.

Brzi.

I horni.

Prođe i Vukota Miloševiċ, onako bez cilja.

Samo da nije u kuċi.

Širi, nego duži.

Bio je dobar golman, u svoje vrijeme.

Mačka!

Vukota?

Golman mora biti visok.

Mora da su u to vrijeme, golovi bili dosta manji.

Meko Tanoviċ, s rudničkim kombijem, doċero jednu smjenu i prihvaċa drugu.

Raspada se kombi.

Dimi ko furuna.

Rudar?

Crna posla. I teška.

Grka hljeba.

Hajraga proċera civare, pretovarene vreċama s voċem, na pjacu

Cijuču civare.

Pate se.

Fes mu na glavi; kaput kratki, raskopčan; džepovi natrpani nečim teškim „tegle“; odvalili se do ceste; košulja zakopčana do pod grlo; vuneni pleteni džemper, na  „V“ izrez; samotne pantale utrpane u vunene čarape.

Cipele mu na nogama „klanċu“.

Nije imo, kad sjesti i zašnjurati.

Da mu ko ne ujagmi „udarno mjesto“, na pjaci.

Preoteċe mu promet. I mušterije.

Vrijedan Hajraga; ima ga svuđe.

Na Gatačkom polju, u kuċi u Potoku, u kuċi  ispod Pazara „u ravnici“, na kolima, u izbi, na njivi, na pjaci, u magazi, na munari.

Ne more mu niko doskočit.

Iz Gornje mahale, Potoka, Šurutovine i Berotine, s Brgata, progone svijetska đeca hajvan u polje, na pašu.

Srađeno polje. Zapuštano.

Tarakija za đecu.

Sanjivi još, trljaju krmelja.

Prođe doktor Nusret Džeko, podigo glavu, ko da nekog traži, u ruci nosi ljekarsku tašnu.

Savo Rele i Haso Džeko iz dva suprotna pravca, sastaše se ispred prodavnice br.6; ko da su se telefonom dogovorili.

Dobro bogami Nuċo, viče Savo.

Doktur!

Hasu, milo.

Raste.

Odoše u „Slavljan“ na kafu.

Uželjeli se jedan drugog. Nisu se viđeli „ima sto godina“, od juče.

Ne more Savo „brez Hasa“, da popije prvu kafu; „drugo moja“,

„…i te ljubavi“!

Hakija Greboviċ, iz pekare, u poveċoj pletenoj korpi, na ramenu nosi još vruċe hljebove, za potrebe hotela.

Kod Haka vazda francuzica na glavi.

Iz hljebova para udara.

Ugašena cigara, ručno motana, do pola popušena, prilijepljena na donjoj usni, visi.

Izgorio donju usnu.

Navika.

Ahmet mesar, izvadio crijevo i mlazom vode spira tri-četiri basamaka ispred mesare.

Čist.

Preko svake mjere.

Čuje se jasan i ustaljen zvuk.

Halil, proċera polahko, mlijeko iz Zadruge do Ibra Memiċa prodavnice.

S kraja, na kraj grada.

Uprego kobilu Bebu u čeze.

Vidi, kako Haliliċ „gordo sjedi“? jedan viče.

Dojada, da „avion goni“.

Konjski topot ispunjava i prekida tišinu.

Pred Ibrovom radnjom, veċ čekaju mušterije, okupljeni u jednu gomilu. Kod svakog u ruci aluminijski bronzin. Sjaje se bronzini, iz daleka.

Plaše jastrebove.

Rašċerali se malo oblaci.

U „Stojeċem“, broje oblake, koji odoše preko Živnja.

Samo što ne zaspu.

Trznu ih tresak vrata.

Uđe neko.

Je li rano još? reče.