Zapisi iz ”Stojećeg”

Petak.

Nemaš se đe okrenuti.

Sve šljeglo.

Radi li ođe iko?

Jednu lincuru.

Protjera Hajraga kariole s voćem na p’jacu.

Uranio. Da ujagmi banak.

Bolji je uranak, nego vazdanak.

Boli me pola glave.

Nema više ni prave rakije.

Digi-Daga istjer’o željezni sto pred hotel. Prekrio zelenim stolnjakom s brojevima.

Stavio rulet.

Odma se okupili neki bezhljebovići.

Mamipara..

Zavrti.

Bože, sto je danas vedro i čisto.

Moreš razaznati drvo u planini. Malo da nas sunce ugrije.

Jedni se zapričali o kruškama i jedan hvali krušku ”mišorepku”.

Selim stig’o iz Velike Gračanice. Nov fes mu na glavi. Ne more se uspraviti. Nanule mu na rukama.

Slastičar Redžo pronese tevsiju sa halvicama i čibucima na pjacu.

Čale sodadžijin, prodaje šebesu na stepenicama. Hladnu iz vode.

Šaćir Hrvo vodi kravu na prodaju, slabo izimljenu.

Neki pričaju:

Slabo ide, niko ništa ne kupuje.Ćeska i Šaćira Đocu narod je teglio za rukave, samo da prodaju. Da se ne vraćaju sa hajvanom opet kućama.

Škilja je sve vas u šišu ućero?!, - viču Prpi konobaru.

Prpa se neda i prsi. Zove piće.

Časti kuća.

Munib Poško sa šahovskom tablom ispod ruke zamače prema kući Rista Miloševića.

Živana se narumenila.

Stoji pred “Zdravljakom” i čeka suđenog. Svaki petak.

Đeca se iskupila i pjevaju:

Živana, Živana,

Duge noge imala...

Nečije krave se zaobadale i ulećele u ljetnu baštu hotela.

Rastjerale goste.

Istrčali konobari, da poprave štetu.

Izgubiće promet.

Škilja je sve to u šišu ućero, opet onaj viče.

Nema hoću-neću.

Nema labavo.

Gruja Šumića iz Jasenika, na konju, nešto ne bi ovaj petak.

Luka Đedović, jedan priča, kad se napije uvijek pa’ne na leđa.

Svak ima svoj stil.

Bajro, pun odlikovanja, prođe u Komitet da se nešto žali predsjedniku Komiteta, lično i personalno, a možda i dalje.

Radi li ođe iko?

Jednu lincuru.

Nad’o se vjetar.

Od jutros.

Probija do kosti.

Odavno se nisam ovako naujo studeni.

Odnese Duki šešir!

Trče neki gimnazijalci za šeširom. Brz šešir.

Prođe Rizo s ”Volgom”. Drnda. I dimi.

Pametni Rizo! Kupi tri - četiri stare ”Volge” i sastavi jednu novu. Ispane mu džabe.

Rusi hoće da se popnu na Mjesec, hvali jedan rusku tehniku.

Eto, dotle se došlo!

Uđe Rizo u ”Stojeći”. Traži dvojicu-trojicu vrednijih, da ga poguraju. Ost’o u kvaru. A udario sve nove dijelove.

Uradio ko sebi.

Ljudi se nećkaše, ali odoše nekako.

Nema ih još.

Sirena!

Da kome šta nije bilo?

Faim proćera “hitnu” za Trebinje.

Čujes jos zavija.

Nastaviše da pričaju o Faimu. Šaljivdžija je Faim. I veseljak.

Zajebant.

Napamet, prolazio neđe službeno, kroz Nevesinje, kroz strogi centar. Asfalt razrovan; i koza bi tu nogu slomila.

Faim otvori staklo, pa mahnu jednom, da ga nešto priupita.

“Mogu li te nešto pitati, ljudino?”

”Moreš, dobri čovječe.”

”Bogati, jeste li ovo kopali rupe, da sadite boriće?”

Opšti smijeh.

Jopet Rizo !?.

Oni ga malo pogurali i pobjegli.

Stao.

Traži nove.

Ne treba gurnut ni deset metara. Pretpostavlja.

Odoše.

Ne bi ih zadugo.

Ostalo Rizovo šilo na šanku. Jedan uz’o šilo i podigo uvis i pomaga, koliko ga grlo nosi. Metohija se razliježe.

“Rizo, O Riizoooo ostalo ti šilo.”

Zap’o. Trči.

Oborio je svjetski rekord na 100 m.

Uzalud.

Kako će krpit svijetu obuću bez šila?!

Viču zabrinuto, ne radi relej na Bjelašnici.

A boksuju Klej i Frejzer,

Pola Metohije navija za Kleja, a pola za Frejzera.

Na televizoru ”riža”.

Pojaviše se ona dvojica, što su otišli s Rizom.

Pomogli mu puno, pričaju.

Presušili.

Poručili po “veliko nikšićko”.

Popiše na dušak

Još bi po jedno, ali nisu pri parama.

Da nije bilo njih, ne bi Rizo nidokle.

Dokle ste ga gurali?

Do Avtovca.

Do pred kuću.

I pred kućom zamisli upali.

Eto, da nismo gurali džabe.

Šta Rizo?

Ništa! Samo ugasi auto i stavi ključeve u zadnji džep. Rukom udari po zadnjem trapu “Volge”, kao kad udariš konja po sapima, i prozbori:

”Volga” je ”Volga”!!!

Jos me nikad nije ostavila na putu.

U drugom kraju “Stojećeg”, neki mlađi, spominju profesora Ezopa.

Jedno ”malo nikšićko“.

Zapisa i ode Koka.

Ja ne hodam. Ja ođe dođem i stojim. Cijeli dan stojim.

I gledam. Samo mi oči rade. I pratim. I slušam druge.

Ne znam sluša li iko mene.

I uveče me neko odnese kući.

Da znaš, ko je ođe gore sinoć spav’o?

Ođe iznad nas.

Evo, sve trnci uza me.

Tačno iznad tvoje glave.

Odavle čo’jek?

Jok odavle.

Sa strane čo’jek.

Da znaš, okamenio bi se.

Umro bi na nogama.

Otišo bi u Truminu jamu i sakrio se.

Protrčase neki u Komitet. I još neki.

Šuti, ne pričaj na glas.

Prođe miliconer Živko, ko šumovlak.

Ko baja.

Ne čuješ ga kad hoda.

Ima oči na leđima.

Ovo je samo među nama.

Situacija je složena.

I Vidoje prode. I …

Samo kad bi ti reko, ne bi ti sad ođe mirno staj’o.

Tres’o bi se ko prut.

Važan čo’jek?

Vrlo važan.

Sjedi u vrhovima?

Sjedio.

Sjedio i više odavno ne sjedi.

Sjedio do Miljana?

Jok.

Sjedio do Avda?

Jok.

Više. Više.

Jok ođe.

Jok u Sarajevu.

U Beogradu.

I to do koga je sjedio!

U pjesmi ga pjevali.

Jopet kiša, priča i uđe neki. Nalio sam se do zavrat.

Opasan čo’jek, nastavljaju.

Kontrarevolucionar.

Sjedio do Blaža.

Puno, puno više.

Do Tita?

Do Tita.

I zglajzo?

Zglajzo.

Hajmo kući.

Nismo ni platili.

Platićemo drugi put.

Nismo bježanici. U hići smo.

Da dam đeci pare, da odma’ trče i kupe po nove opanke.

Zaratiće se!

Vala ni ispod pazuha nisam suh, priča još onaj.

Ni Dragica ne prođe?

Viđe li?!

Omorina.

Ništa se ne kreće.

Zrak ustaj’o.

Najzad zvuk; od gvozdenih kola.

Odskaču. Otpašće točkovi.

Salko sjedi i goni kola.

Konji idu sami.

Odvio zadnju vintu.

Preturio nogu preko noge. Cugle drži u rukama.

Puši.

Još ga niko, nikad nije vidio bez cigara u ustima.

Ostala mu još dva naviljka ševara u Dionicama.

Prs u uho i pjevaj.

Konobar nema posla. Sjedi. Samo što ne zaspe.

Neznam, kako će danas zaraditi platu?

Savo Rele i Haso Džeko, obojica pognuti naprijed, s rukama na leđima, zamakoše jedan od “Šestice” na lijevo pored harema, a drugi uzastranu, prema Gornjoj čaršiji. Još pričaju i okreću se i mašu rukama, ko da muhe razgone, nešto objašnjavaju iako su se maloprije, razdvojili i razišli.

Pa se Haso nešto povrati i dozva Sava, pa se sastaviše opet; i nesto razbistriše. Pa onda sve popođi jedan od drugog dva-tri koraka, pa se opet dva-tri koraka vrati.

Sve misliš: E, sad se rastaše!

I ne bi tako.

Onda sjedoše na zid pored “Mesare”. Nešto opet razglabaju, pojašnjavaju i utvrđuju. Koliko su se vratili u prošlost? Nemogu i neznam ti odavde reći. Izvadili i puše. Ustaše, malo postajaše, pa sjedoše.

E, ovaj put konačno ustaše, čiste prašinu s gaća, đe su sjedili.

E, sa’ će...

Misliš?

E, neće!

Prođe pored njih, tiho ko mrav, Sadik Mačak. Jedva vuče nogu za nogom. Ispod fesa sijeda mu kosa izbija. Veliki sijedi brkovi, spuštani dolje. Podupire se šukarom.

Utrpo samotne pantale u vunene čarape.

Ljeti se valja čuvati.